„Kaže mi da joj je kćerka ispričala kako sam je navodno ponizila i natjerala da ode iz našeg stana. Ostala sam zatečena jer joj nijednom nisam rekla da ode. Naprotiv, trudila sam se da joj bude što prijatnije.
Tetka je nastavila: „Mogla si imati malo više razumijevanja. Ona je mlada, prvi put je sama u velikom gradu.“
Mirno sam joj objasnila šta se zapravo dešavalo. Rekla sam da sam kuhala za nju, prala za njom i ćutala kada bi se vraćala kasno i budila bebu. Jedino što sam tražila bilo je malo obzira.
Tetka je tada izgovorila nešto što me potpuno izbacilo iz takta:
„Pa mogla si joj barem dati ključ od stana da ne mora stalno da vas zove.“
Zastala sam.
Ključ?
Nikada joj nisam dala ključ.
Pitala sam tetku otkud joj uopšte ideja da ga nije imala, a ona mi je sasvim mirno odgovorila:
„Pa rekla mi je da ga je ostavila na stolu prije nego što je otišla.“
Spustila sam telefon i odmah otišla do mjesta gdje držimo rezervni ključ.
Nije ga bilo.
Pozvala sam muža i pitala ga da li ga je možda on uzeo. Rekao je da nije ni znao da nedostaje.
Tada smo pregledali snimke kamere koja se nalazi na ulazu u zgradu.
Na jednom snimku jasno se vidjelo kako tetkina kćerka, dva dana nakon što je navodno otišla kod prijateljice, ulazi u našu zgradu kasno uveče.
Ali nije bila sama.
Pored nje je bio muškarac kojeg nikada ranije nisam vidjela.
Najčudnije je bilo to što su iz našeg stana izašli tek skoro dva sata kasnije.
Odmah sam ponovo nazvala tetku.
Čim sam joj rekla šta smo vidjeli na snimku, zaćutala je.
A onda mi je rekla:
„Molim te, nemoj još zvati policiju. Postoji nešto što ti nisam rekla o njoj…“
