U dokumentu je pisalo da prihvatanjem njive i kuće preuzimamo i obavezu da tetku izdržavamo do kraja života, plaćamo njene račune i brinemo o svim popravkama. Još teže, jedna odredba je predviđala vraćanje poklona ako ona sama procijeni da nismo ispunili svoje obaveze. Za porodicu koja se tek izvlačila iz dugova, to nije bio poklon nego opasna zamka.
Podigla sam pogled i mirno rekla da nećemo potpisati. Tetka je odmah promijenila lice. Pred rodbinom je počela govoriti kako smo nezahvalni, kako nam je donosila hranu dok nismo imali za hljeb i kako bismo sada najradije da uzmemo njeno bez ikakve obaveze. Ostali su zaćutali, a muž me ispod stola uhvatio za ruku.
Pitala sam je zašto nam nije ranije pokazala dokument. Rekla je da se „u porodici ništa ne čita toliko sitno“. Tada sam shvatila da je upravo na našu zahvalnost računala. Svi pokloni koje je donosila mjesecima pretvarali su se u dug koji nam sada javno naplaćuje.
Ustala sam i zahvalila joj za pomoć koju nam je dala dok smo bili gladni. Rekla sam da smo spremni da joj vratimo novac kada budemo mogli, ali da svoju budućnost i sigurnost djece nećemo stavljati pod ničiju samovolju. Muž je dodao da nijedna kuća ne vrijedi mira koji tek pokušavamo ponovo izgraditi.
Tetka je pred svima zaplakala i rekla da je napuštamo. Tek tada se javio njen stariji brat, koji je godinama izbjegavao porodične skupove. Kazao je da je sličan ugovor ranije ponudila i njemu. Kada je odbio, godinama ga je predstavljala kao nezahvalnika. Prvi put su i ostali počeli postavljati pitanja.
Otišli smo bez njive i bez kuće, ali mirniji nego što smo došli. Narednih mjeseci polako smo vraćali ono što smo mogli, bez svađe i bez novih obećanja. Djeca su me jednom pitala zašto nismo uzeli veliki poklon. Rekla sam im: „Zato što dar koji ti neko može pretvoriti u kaznu nije dar.“ Nisam bila ponosna što sam tetku odbila. Bila sam ponosna što sam konačno naučila reći ne.
