Na izlasku je zastala, pogledala me kroz retrovizor i tiho pitala: „Da li biste mogli da se pravite da ste moj otac narednih pet minuta?“ Mislio sam da se šali. Onda sam vidio kako joj se osmijeh ugasio i kako nervozno gleda prema ulazu zgrade.
Rekla je da je unutra čeka čovjek s kojim je nekoliko puta izašla. Posljednjih dana postao je napadan, a te večeri joj je poslao poruku da „moraju razgovarati“. Nije željela da ide sama, ali se stidjela da zove roditelje jer im je rekla da je sve u redu.
Izašao sam iz auta i rekao joj da ide pored mene. Čim smo prišli zgradi, pojavio se mladić. Kad me je vidio, promijenio je ton i počeo da govori kako je samo želio da joj vrati neku stvar. Djevojka se nije raspravljala. Uzela je kesu i vratila se prema taksiju.
Kada smo sjeli, počela je da plače. Pružila mi je novac za vožnju, ali nisam htio da ga uzmem. Umjesto toga sam joj rekao da odmah nazove pravog oca i ispriča mu sve. Oklijevala je nekoliko sekundi, pa okrenula broj.
Čuo sam samo prvu rečenicu: „Tata, napravila sam glupost i trebaš mi.“ Sa druge strane je čovjek očigledno odmah rekao da dolazi. Djevojka je prvi put te večeri mirno udahnula.
Nekoliko sedmica kasnije ušao mi je u taksi stariji gospodin. Pružio mi je ruku i rekao: „Vi ste onaj taksista.“ Bio je njen otac. Nije mi dao novac niti poklon. Samo me je zagrlio i rekao: „Hvala što ste te večeri bili tamo kada ja nisam bio.“
