Iz jastuka nije ispao komad nakita ni ženska odjeća, već mala bočica parfema i presavijeno pismo. Na koverti je stajalo moje ime, ispisano rukopisom moje pokojne sestre.
Nisam mogla disati. Sestra je umrla prije tri godine, a taj miris je uvijek nosila. Muž je uzeo pismo i priznao da ga je pronašao u kutiji koju mu je predala nekoliko dana prije smrti. Zamolila ga je da mi ga da tek kada budem spremna da prestanem kriviti sebe.
Godinama sam vjerovala da je poginula jer sam odbila da je te večeri odvezem kući. U pismu je priznala da uopšte nije krenula prema meni. Tajno je otišla da se sastane s našim ocem, koji nas je napustio dok smo bile djeca.
Muž je uredio stan jer je tog dana donio kutije s njenim stvarima. Poprskao je jastuk parfemom, nadajući se da ću prepoznati miris i konačno otvoriti pismo. Plašio se da mi jednostavno preda istinu.
Na kraju pisma sestra je napisala: „Ako mi se nešto dogodi, nemoj nositi krivicu koja ti ne pripada. Cijelog života si me spašavala.“ Tada sam shvatila da sam tri godine kažnjavala sebe zbog puta na koji ona nikada nije ni krenula.
Čitavu noć sam optuživala muža za izdaju, a on je pokušavao da mi vrati dio sestre koji je čuvao za mene. Zagrlila sam jastuk koji sam nekoliko minuta ranije bacila i prvi put nakon njene smrti zaplakala bez krivice.
