Za manje od tri mjeseca svekrva je od tog novca potrošila skoro polovinu.
Kada ju je kćerka nazvala i rekla da joj hitno treba 5.000 eura jer želi dati kaparu za stan, nastala je tišina.
„Nemam toliko“, priznala je svekrva.
Muževa sestra je mislila da se šali.
„Kako nemaš? Ostavila sam ti 8.000!“
Tada je svekrva počela nabrajati: popravka auta, novi frižider, računi, dug jednoj rođaki, nekoliko većih kupovina…
„Rekla si da mogu uzeti ako mi zatreba“, pravdala se.
Ali sestra je odgovorila:
„Mislila sam ako ti stvarno zatreba, ne da potrošiš moju ušteđevinu!“
Nastala je ogromna svađa.
Muž je stao na stranu sestre, dok je svekrva tvrdila da će svaki cent vratiti.
Nekoliko dana kasnije pozvala me je da dođem sama.
Kada sam stigla, izvadila je kovertu i stavila je ispred mene.
Unutra je bilo 5.000 eura.
„Odakle ti sada ovo?“ pitala sam.
Nije htjela odgovoriti.
Samo je rekla:
„Pošalji joj i reci da sam vratila.“
Nešto mi nije bilo u redu.
Te večeri sam mužu ispričala šta se dogodilo.
On je problijedio.
„Mama nema odakle nabaviti toliko novca.“
Sutradan smo otišli kod nje.
Nakon pola sata ubjeđivanja priznala je istinu.
Novac je pozajmila.
Ali ne od banke.
„Od koga onda?“ pitao je muž.
Spustila je glavu i izgovorila ime čovjeka kojeg je moj muž dobro poznavao.
Odmah je ustao.
„Mama, reci mi da nisi od NJEGA uzela novac.“
Tada sam prvi put shvatila da problem više nije nestalih 8.000 eura.
Pitala sam ko je taj čovjek.
Muž me je pogledao i rekao:
„To je osoba kojoj naša porodica već godinama ne smije dugovati ni jedan jedini cent.“
A onda je svekrva priznala šta je morala obećati zauzvrat za tih 5.000 eura…
