Na trenutak nisam mogla da otvorim nijednu kovertu. Stotine njih bile su uredno složene po godinama. Na svakoj je bilo moje ime, datum i isti rukopis. Brat je očigledno znao da će jednog dana neko ući u tu sobu.
Prvo pismo bilo je napisano sedmicu nakon što je mama „otišla“.
U njemu je pisalo: „Znam da ti je rekao da sam vas napustila. Nisam. Samo trenutno ne smijem doći po vas.“
Otvarala sam jedno za drugim.
Majka je pisala godinama. Pisala je za rođendane, polazak u srednju školu, maturu. Nikada nisam dobila nijedno pismo.
Brat ih je skrivao.
Kada sam konačno pronašla njegovu posljednju poruku, mislila sam da ću ga zamrziti. Ali istina je bila potpuno drugačija.
Majka nije otišla svojom voljom. Nakon ozbiljnog porodičnog sukoba, otac joj je zabranio kontakt sa nama i prijetio da će joj oduzeti svaku mogućnost da nas viđa. Brat je kao tinejdžer pronašao prva pisma i počeo ih skupljati.
Zašto mi ih nije dao?
U poruci je napisao: „Jer sam saznao gdje je. Svaki put kada bih pomislio da ti kažem, mama bi me molila da čekam dok ne bude sigurna da nas neće opet uvući u isti pakao.“
Nakon očeve smrti brat je pokušao da je pronađe.
Nije uspio.
Na dnu kutije pronašla sam adresu u drugom gradu i jedno neotvoreno pismo koje je stiglo prije samo mjesec dana.
Na koverti je pisalo: „Za vas oboje. Sada konačno mogu doći kući.“
Brat nikada nije stigao da ga otvori.
Ja jesam.
Sljedećeg jutra sjela sam u auto i krenula prema adresi.
Poslije dvadeset dvije godine, prvi put nisam išla da tražim odgovor.
Išla sam da pronađem majku.
