Četiri godine nisam vidjela sina. Kada mi je snaha otvorila vrata, prvo sam pomislila da će ih odmah zatvoriti. Umjesto toga, pogledala je tortu u mojim rukama i tiho rekla: „Uđite. Samo ga nemojte opet povrijediti.“
Sin je stajao u dnevnoj sobi. Prepoznao me je istog trenutka, ali nije prišao. Spustila sam tortu na sto i rekla mu da sam došla da se izvinim. Odmahnuo je glavom. „To si mogla uraditi prije četiri godine.“
Bio je u pravu. Onog dana kada mi je rekao da snaha čeka bebu, umjesto da se radujem, izgovorila sam riječi kojih se i danas stidim. Govorila sam da nisu spremni, da će im dijete uništiti planove. Poslije sam ga zvala, ali sam svaki razgovor počinjala objašnjenjem zašto sam to rekla. Nijednom ga nisam jednostavno pitala kako je.
„Neću se pravdati“, kazala sam. „Bila sam okrutna prema vama oboma. Žao mi je.“
Tada je iz hodnika istrčala djevojčica. Zaustavila se kraj oca i radoznalo pogledala tortu. „Je li to za moj rođendan?“ upitala je. Sin ju je podigao u naručje. Na trenutak nije mogao da progovori, a onda je rekao: „Jeste.“ Pogledao je mene. „Danas puni četiri godine.“
Shvatila sam da sam došla baš na njen rođendan. Četiri godine sam krivila snahu što ne poznajem unuku, a nisam znala ni datum njenog rođenja. Pružila sam ruku da uzmem tortu i odem, ali me snaha zaustavila. „Ostavite je. Ona se već obradovala.“
Sjele smo za isti sto. Djevojčica mi je pokazala kako sama gasi svjećice, pa me pitala ko sam. Pogledala sam sina, čekajući da on odluči šta će joj reći.
„To je tvoja baka“, rekao je.
Nije mi tog dana oprostio. Kad sam krenula, ispratio me je do vrata i rekao da mogu ponovo doći sljedeće sedmice, ako zaista želim da ih upoznam onakve kakvi su sada. Obećala sam da hoću. Ovog puta nisam tražila da mi vjeruje na riječ. Ostavila sam mu vremena da vidi hoću li održati obećanje.
