Prije nekoliko dana sin je zaboravio ručak kod kuće. Pošto sam ionako išla u grad, odnijela sam mu ga na posao.
Nisam se posebno sređivala. Imala sam stariju jaknu i cipele u kojima obično idem u prodavnicu. Na ulazu sam srela nekoliko njegovih kolega i čovjeka kojeg mi je predstavio kao poslovnog partnera.
Predala sam mu torbu i otišla.
Kasnije me nazvao.
„Mama, nemoj više dolaziti tako nenajavljena. Stavljaš me u neprijatnu situaciju pred ljudima.“
Pitala sam šta sam uradila.
Nakon nekoliko nejasnih rečenica rekao je ono što je stvarno mislio: izgledala sam kao da sam došla pravo sa pijace i bilo mu je neprijatno pred partnerima.
Nisam se svađala.
Samo sam rekla da se neće ponoviti.
Sutradan me nazvao direktor njegove firme. Zamolio me da dođem na kratak razgovor.
Pomislila sam da je sin možda napravio problem zbog mog dolaska. Bilo me je sramota, ali sam otišla.
Direktor me je uveo u kancelariju i izvadio staru fasciklu.
U njoj je bila prijava mog sina za prvi posao u toj firmi.
„Vaš sin očigledno nikada nije pitao kako je uopšte dobio prvi razgovor kod nas“, rekao je.
Prije nekoliko godina, dok je sin tražio posao, ja sam čistila kancelarije u drugoj firmi u istoj zgradi. Jedan od tadašnjih rukovodilaca često je ostajao do kasno i znao je da imam sina koji je završio školu, ali ne uspijeva dobiti priliku.
Jednog dana me pitao čime se sin bavi. Ispričala sam mu.
Bez mog znanja napisao je kratku preporuku svom poznaniku, sadašnjem direktoru. Nije tvrdio da je sin najbolji kandidat. Samo je napisao da poznaje njegovu majku kao pouzdanu osobu i da bi mladiću vrijedilo dati priliku za razgovor.
Sin je posao kasnije dobio svojim znanjem i radom. Niko mu ga nije poklonio.
Ali vrata prvog razgovora otvorila je preporuka nastala upravo zbog posla kojeg se sada, izgleda, stidio.
Direktor nije znao za našu svađu. Nazvao me jer me je prethodnog dana prepoznao na ulazu i želio pozdraviti, ali nisam ostala dovoljno dugo.
Tada je u kancelariju ušao moj sin.
Direktor mu je pokazao papir.
Sin je prvo gledao njega, pa mene.
Nisam željela da ga ponizim pred šefom. Rekla sam da nisam došla da mu držim lekciju.
Direktor je samo rekao: „Nema ništa loše u tome što čovjek želi napredovati. Loše je ako zbog toga zaboravi ljude koji su mu pomogli da krene.“
Kući smo se vratili zajedno.
Sin mi se izvinio. Rekao je da posljednjih mjeseci pokušava ostaviti utisak pred novim partnerima i da je počeo previše razmišljati o tome kako njegova porodica izgleda drugima.
Rekla sam mu da se ne mora hvaliti mojim poslom. Ali neću prihvatiti da se ponaša kao da ga je sramota žene koja ga je odgajala radeći upravo taj posao.
Danas se toj situaciji još ne mogu smijati, ali mi je drago što se dogodila.
Ne zato što je direktor „stao na moju stranu“, nego zato što je sin vidio nešto što je zaboravio: uspjeh nije manje vrijedan ako je počeo uz majku u staroj jakni, kantu za čišćenje i nekoga ko je jednom rekao da njenom djetetu vrijedi dati priliku.
Tek kada se sve smirilo, shvatila sam da nije dovoljno pitati šta se dogodilo. Važno je pitati i zašto je neko mislio da je skrivanje bolje od razgovora. Odgovor ne briše posljedice, ali pokazuje postoji li uopšte nešto što se može popravljati.
Tek kada se sve smirilo, shvatila sam da nije dovoljno pitati šta se dogodilo. Važno je pitati i zašto je neko mislio da je skrivanje bolje od razgovora. Odgovor ne briše posljedice, ali pokazuje postoji li uopšte nešto što se može popravljati.
Tek kada se sve smirilo, shvatila sam da nije dovoljno pitati šta se dogodilo. Važno je pitati i zašto je neko mislio da je skrivanje bolje od razgovora. Odgovor ne briše posljedice, ali pokazuje postoji li uopšte nešto što se može popravljati.
