SIN JE GODINAMA GOVORIO DA NE MOŽE ČEŠĆE DA ME POSJEĆUJE – A ONDA SAM SAZNALA KOME JE SVAKOG VIKENDA ODLAZIO
Nakon smrti muža ostala sam sama u kući na selu. Imala sam jednog sina koji je sa suprugom i djecom živio četrdesetak kilometara od mene.
Nisam očekivala da dolazi svakog dana.
Ali s vremenom su njegove posjete postajale sve rjeđe.
„Mama, znaš kako je. Posao, djeca, kuća… Vikendom jedino stignem završiti svoje obaveze“, govorio bi.
Razumjela sam.
Za rođendan bi me nazvao, za praznike bi ponekad došli na ručak, a ako mi je trebalo nešto iz grada, uglavnom bih zamolila komšiju.
Jedne zime sam se okliznula ispred kuće i povrijedila nogu.
Nije bilo ništa ozbiljno, ali skoro mjesec dana teško sam hodala.
Pozvala sam sina.
„Možeš li u subotu doći da mi doneseš drva iz šupe i odeš do prodavnice?“
Ćutao je nekoliko sekundi.
„Ne mogu ovog vikenda, mama. Već imam nešto dogovoreno.“
Komšija mi je pomogao.
Nisam sinu zamjerila.
A onda sam nekoliko sedmica kasnije otišla autobusom u grad kod doktora.
Dok sam čekala povratak, ugledala sam automobil svog sina.
Bio je parkiran ispred velike kuće koju nisam poznavala.
Pomislila sam da je poslovno tamo.
Ali onda je izašao iz dvorišta noseći kese sa namirnicama.
Pored njega je hodala starija žena.
Sin ju je uhvatio pod ruku, pomogao joj da sjedne na klupu i unio drva u kuću.
Stajala sam preko puta ulice i gledala.
Sve ono za šta kod mene nije imao vremena radio je kod nepoznate žene.
Nisam mu prišla.
Te večeri sam ga nazvala.
„Kako si proveo dan?“
„Na poslu. Haos.“
Tada sam znala da nešto krije.
Narednog dana pitala sam jednu poznanicu koja je živjela u tom dijelu grada ko živi u toj kući.
Kada je izgovorila ime žene, skoro mi je ispao telefon.
Bila je to sestra mog pokojnog muža.
Zaova sa kojom nisam razgovarala više od dvadeset godina.
Posvađale smo se poslije smrti njihovih roditelja zbog komada zemlje. Izgovorile smo jedna drugoj teške riječi i od tada se nismo ni pozdravljale.
Nazvala sam sina.
„Zašto ideš kod tetke?“
Dugo je ćutao.
Onda je priznao.
Zaova je bila ozbiljno bolesna i živjela sama.
Već skoro dvije godine moj sin joj je svakog vikenda donosio hranu, lijekove i drva.
„Zašto mi nisi rekao?“
Odgovorio je:
„Zato što bi rekla da ne idem.“
Ta rečenica me zaboljela.
Ali još više me pogodilo ono što je dodao:
„Mama, ona nema nikoga. Bez obzira na to šta se dogodilo između vas, ona je moja tetka.“
Te noći nisam spavala.
Sutradan sam uzela kolač koji sam napravila i zamolila komšiju da me odveze do njene kuće.
Kada je otvorila vrata i ugledala mene, obje smo ćutale.
Dvadeset godina ljutnje stajalo je između nas.
Na kraju sam samo pružila kolač.
„Čujem da ti nije dobro.“
Počela je plakati.
Sjela sam pored nje.
Nismo odmah pričale o zemlji, roditeljima ni staroj svađi.
Pričale smo o našoj djeci, pokojnom mužu i godinama koje su prošle.
Tek prije nego što sam otišla rekla je:
„Znaš li da ona zemlja zbog koje smo se posvađale danas zarasta u korov?“
Nasmijala sam se kroz suze.
„Znam.“
Danas je obilazim zajedno sa sinom.
Nekada joj ja odnesem ručak, nekada ona dođe kod mene.
Sin mi je jednom rekao:
„Da sam znao da ćete se pomiriti, rekao bih ti ranije.“
Odgovorila sam:
„Da si mi rekao ranije, možda još nisam bila spremna.“
Trebalo mi je dvadeset godina da shvatim koliko smo obje izgubile zbog nekoliko dunuma zemlje.
Jer u mladosti mislimo da imamo vremena da se ljutimo koliko želimo.
Tek kada počnu odlaziti ljudi oko nas shvatimo da neke svađe traju mnogo duže nego što vrijedi razlog zbog kojeg su počele.
