…viđen po kafićima i kladionicama. Moj brat kaže da skoro nikad ne ide na predavanja.“
Kao da me je neko udario u stomak.
Odmah sam ga nazvala.
„Sine, kako ide fakultet?“
„Dobro, mama. Imam ispite sljedeće sedmice. Samo mi treba još 300 eura za literaturu.“
Prvi put nisam odmah rekla da ću poslati.
„Koje ispite polažeš?“
Nastala je tišina.
Počeo je da se ljuti i govori da mu ne vjerujem.
Te noći nisam spavala.
Nekoliko dana kasnije uzela sam slobodne dane, kupila autobusku kartu i bez najave otišla u grad u kojem je studirao.
Na adresi stana otvorio mi je nepoznat mladić.
„Tražim svog sina.“
Pogledao me zbunjeno.
„On više ne živi ovdje. Odselio se prije skoro godinu dana.“
Noge su mi se odsjekle.
Pronašla sam ga tek uveče kod prijatelja.
Kada me je ugledao, problijedio je.
Istina je bila mnogo gora nego što sam očekivala.
Fakultet je napustio još prethodne godine. Novac koji sam slala trošio je na stan, izlaske i klađenje.
„Dok sam ja čistila tuđe kancelarije, ti si mi lagao?“
Spustio je glavu.
„Bilo me sramota da ti kažem da nisam uspio.“
Nisam vikala.
Samo sam rekla:
„Nije me sramota što nisi završio fakultet. Sramota me što si gledao kako radim dva posla i ipak nastavio da lažeš.“
Prestala sam mu slati novac.
Vratio se kući nekoliko mjeseci kasnije i zaposlio se.
Danas radi, sam plaća svoje račune i ponovo razmišlja o školovanju.
A ja sam naučila nešto bolno:
Djetetu treba pomoći da stane na svoje noge, ali ljubav ne znači finansirati laž samo zato što se bojimo istine.
