A onda sam začuo njegov drhtav glas:
„Mladiću, molim te, nemojte ništa dirati. Nisam ja postavio tu kameru.“
„Kako niste?! Ovo je vaš stan! Ko je onda mogao da je postavi?“, povikao sam.
Gazda je duboko uzdahnuo i rekao nešto od čega mi se sledila krv u žilama:
„Taj stan je pre vas iznajmljivala jedna devojka. Nestala je pre šest meseci, a policija nikada nije otkrila šta joj se dogodilo.“
Osetio sam kako mi srce ubrzano lupa.
„Kakve to veze ima s kamerom u mom kupatilu?“
„Zato što je i ona pronašla istu kameru. Pozvala me je jedne večeri, baš kao vi sada. Sutradan joj se izgubio svaki trag.“
Prekinuo sam vezu. Nisam znao da li da verujem gazdi ili da odmah pozovem policiju.
Odlučio sam da fotografišem kameru i ne diram ništa. Zatim sam pozvao policiju i objasnio šta sam pronašao.
Patrola je stigla za dvadesetak minuta.
Dok su policajci pregledali kupatilo, jedan od njih primetio je nešto neobično.
„Pogledajte ovaj kabl. Ne vodi do običnog uređaja za snimanje. Prolazi kroz zid.“
Pratili su kabl i otkrili da završava u maloj zaključanoj prostoriji iza mog stana.
Kada su otvorili vrata, svi smo ostali bez reči.
Unutra su bili monitori, hard-diskovi i desetine fotografija ljudi koji su ranije živeli u toj zgradi.
Na jednom monitoru video sam sebe kako spavam prethodne noći.
Neko me je posmatrao sve vreme!
Policajac mi je naredio da izađem iz prostorije.
„Gospodine, da li ste primetili da neko ulazi u vaš stan dok niste kod kuće?“
Odmahnuo sam glavom.
Tada je drugi policajac pronašao malu svesku.
U njoj su bili zapisani datumi, imena stanara i čudne beleške.
Pored mog imena pisalo je:
„Novi stanar. Živi sam. Još uvek ništa ne sumnja.“
Ali najjezivije je bilo ono što je stajalo ispod.
„Petak, 23:30 — vreme za posetu.“
Pogledao sam na sat. Bio je petak, 23:17.
„Neko planira da dođe večeras!“, rekao sam policajcima.
Odlučili su da ostanu u stanu i sačekaju.
Tačno u 23:30 začulo se tiho otključavanje ulaznih vrata.
Svi smo zanemeli.
Vrata su se polako otvorila, a unutra je zakoračila osoba s kapuljačom preko glave.
Policajci su odmah reagovali.
„POLICIJA! RUKE UVIS!“
Osoba je pokušala da pobegne, ali su je zaustavili.
Kada su joj skinuli kapuljaču, ostao sam potpuno šokiran.
Bila je to žena koju sam svakog jutra sretao u liftu. Uvek mi se ljubazno javljala i pitala da li mi nešto treba.
Ali kada je ugledala gazdu, koji je upravo stigao, počela je histerično da viče:
„NISAM JA JEDINA! PITAJTE NJEGA ŠTA SE DOGODILO DEVOJCI KOJA JE OVDE ŽIVELA PRE NJEGA!“
Gazda je problEdeo.
Policajac ga je pogledao i upitao:
„Gospodine, mislim da ćete morati da pođete s nama.“
A onda je žena iz džepa izvadila mali ključ i rekla:
„Ako želite da saznate istinu o nestaloj devojci, otvorite podrum broj sedam. Ali pripremite se, jer ono što ćete tamo pronaći promeniće sve što mislite da znate o ovoj zgradi.“
Kada su policajci otvorili podrumska vrata, pronašli su nešto zbog čega je iste noći pokrenuta velika istraga.
A najstrašnije od svega bilo je to što se među pronađenim fotografijama nalazila i moja slika snimljena mnogo pre nego što sam se uopšte uselio u taj stan…
