„Ne treba nam klinika“, rekla je tiho. „Mislila sam da bismo to mogli da uradimo… prirodnim putem.“
Nekoliko sekundi samo sam je gledala, ubijeđena da sam je pogrešno čula. Pitala sam je da ponovi, a ona je, potpuno ozbiljna, objasnila da ne želi doktore, papire ni skupe postupke. Smatrala je da bi bilo „jednostavnije“ da moj muž i ona pokušaju da dobiju dijete bez medicinske procedure.
Osjetila sam kako mi se stomak steže.
„Ti mene zapravo pitaš da ti dozvolim da spavaš sa mojim mužem?“ izgovorila sam.
Odmah je počela da objašnjava da tu ne bi bilo emocija, da je to samo način da ostane trudna i da ništa ne bi promijenilo naše odnose. Govorila je kako sam joj ja jedina osoba kojoj vjeruje i kako je sigurna da bih razumjela koliko joj znači da postane majka.
Ali meni više ništa nije zvučalo isto.
Rekla sam joj da sam pristala na donaciju u klinici, pod medicinskim nadzorom, a ne na ovo što sada predlaže. Očekivala sam da će shvatiti granicu koju je prešla.
Umjesto toga, naljutila se.
„Znači, dok je sve po tvojim pravilima, želiš da mi pomogneš?“, pitala je.
Tada sam prvi put pomislila da iza njene molbe možda postoji nešto što mi nije rekla.
Kasnije te večeri ispričala sam mužu cijeli razgovor. Očekivala sam da će biti jednako šokiran kao ja.
Ali kada sam izgovorila njeno ime, spustio je pogled.
„Moram nešto da ti priznam“, rekao je.
U tom trenutku shvatila sam da razgovor sa prijateljicom možda uopšte nije bio početak ove priče.
