U poruci je pisalo samo: „Hvala ti što si došla. Znam da ti nije bilo lako.“ Gledala sam ekran nekoliko minuta, a onda je stigla još jedna poruka: „I još nešto… moram ti reći prije nego što ona sazna.“
Srce mi je odmah počelo lupati. Nisam znala da li da odgovorim ili da ugasim telefon. Ipak sam napisala: „Šta?“ Nakon nekoliko minuta stigla je fotografija. Bila je stara skoro pet godina, iz vremena dok smo nas dvoje još bili zajedno. Na slici smo bili on i ja, nasmijani, na izletu na kojem me je prvi put pitao da li zamišljam da jednog dana imamo porodicu.
„Ovu sliku sam sve vrijeme čuvao“, napisao je. „Nisam znao kako da je bacim.“
Naljutila sam se. Rekla sam mu da je sada oženjen, da je moja prijateljica njegova žena i da više nema pravo da otvara stare priče. Tada je napisao nešto zbog čega mi se stomak okrenuo: „Nisam te zvao da se vratimo. Samo hoću da znaš da je ona tu sliku našla prije dva mjeseca.“
Odmah sam nazvala prijateljicu, ali se nije javila. Cijeli dan sam bila nervozna, uvjerena da je vjenčanje možda bila neka čudna igra ili pokušaj da mi nešto dokaže. Tek naveče mi je ona poslala poruku i zamolila me da dođem.
Kada sam stigla, sjedila je za stolom i držala istu fotografiju. Rekla mi je da ju je pronašla slučajno i da se danima pitala da li je on još zaljubljen u mene. A onda mi je priznala nešto još čudnije — upravo zbog te fotografije je insistirala da joj ja budem kuma.
„Htela sam da vidim kako vas dvoje gledate jedno drugo“, rekla je.
Zaledila sam se. Pitala sam je šta je zaključila. Nasmijala se i rekla: „Da sam se bez razloga bojala. Ti si ga pustila mnogo prije nego što sam ja ušla u njegov život.“
Tada sam shvatila da poruka mog bivšeg nije bila ljubavna poruka. Bio je to njegov nespretan pokušaj da zatvori priču koju je godinama vukao sa sobom. Fotografiju je te večeri pred nama pocijepao i bacio.
A meni je, prvi put nakon dugo vremena, stvarno postalo svejedno.
