…moja rođena tetka.
U prvi mah sam pomislila da sam nešto pogrešno pročitao. Otvorio sam razgovor ponovo. Poruke nisu bile dvosmislene. Nisu bile prijateljske, porodične, bezazlene. Pisali su jedno drugom mjesecima.
Srce mi je lupalo toliko jako da sam jedva držao telefon. Najgore nije bilo ni to što je tata varao mamu. Najgore je bilo što je ta žena dolazila kod nas na kafu, sjedila s mamom za istim stolom, donosila joj poklone za rođendan i zvala je „sestro“.
Nisam znao šta da uradim. Čitav dan sam šutio. Kada je tata došao s posla, ponašao se normalno, kao da se ništa nije desilo. Mama mu je sipala večeru. Gledao sam ih i osjećao se kao da sjedim između dvije potpuno različite stvarnosti.
Te noći nisam spavao.
Sutradan sam otišao kod tetke. Nisam joj ništa objašnjavao. Samo sam spustio telefon na sto i otvorio posljednju poruku. Pobijelila je. Prvo je pokušala reći da sam pogrešno shvatio, ali kada sam joj rekao da sam pročitao sve, počela je plakati.
A onda mi je rekla nešto još gore.
Mama je već znala.
Ispostavilo se da je prije dvije godine uhvatila tatu. Nije ništa rekla meni ni ostatku porodice jer nije željela da se svi raspadnemo. Natjerala ga je da prekine svaki kontakt s tetkom i odlučila mu dati još jednu šansu.
Ali poruke koje sam ja vidio bile su nove.
Te večeri sam sve rekao mami. Nije vikala. Nije plakala. Samo je nekoliko minuta sjedila potpuno mirno. Onda je ustala, uzela već spremljenu fasciklu iz ormara i rekla: „Ovog puta sam bila spremna.“
U fascikli su već bili papiri za razvod.
Tada sam shvatio da brak nije srušila poruka koju sam ja pročitao. Ta poruka je samo otkrila pukotinu koja je odavno postojala.
