Telefon je zazvonio u 23:47. Čim sam se javila, sin je počeo da viče toliko glasno da sam morala odmaknuti telefon od uha.
„MAMA, JESI LI TI NORMALNA?! GDJE SU MI ŽENA I DJECA?!“
Objasnila sam mu da su djeca kod mene, da su večerala i zaspala, a da sam snaju otjerala jer više nisam mogla izdržati njeno ponašanje.
„Znaš li ti da ona plače na autobuskoj stanici? Rekla mi je da si je izbacila kao psa!“
„A je li ti rekla gdje je bila juče do dva ujutru? Ili da sam ja tvoju mlađu kćerku vodila ljekaru dok je ona bila u kafani?“
Sin je zaćutao. Onda je hladno rekao da prvom prilikom dolazi kući i da ćemo ozbiljno razgovarati.
Tri dana kasnije pojavio se na vratima. Snaja je stigla s njim, sređena kao da ide na svadbu. Čim je ušla, počela je da plače i govori kako sam je godinama ponižavala.
„Tvoja majka me mrzi! Nikad joj nisam bila dovoljno dobra!“, jecala je.
Sin me pogledao i rekao da moram da joj se izvinim.
Tada sam ustala, otvorila kuhinjsku fioku i izvadila svesku u koju sam posljednjih mjeseci zapisivala kada snaja odlazi i kada se vraća, jer sam zbog djece morala znati na koga mogu računati.
„Evo, sine. Pogledaj koliko je puta tvoja žena ostavila djecu meni, a da me nije ni pitala mogu li ih čuvati.“
Snaja je skočila.
„TI MENE PRATIŠ?!“
„Ne pratim te, nego čekam da se vratiš da bih konačno mogla leći!“
Sin je listao svesku, a onda zastao kod jednog datuma.
„Čekaj, tog dana mi je rekla da je vodila djecu kod pedijatra!“
Pogledala sam ga.
„Nije ona. Ja sam ih vodila. Mlađa je imala temperaturu skoro četrdeset.“
Snaja je počela da viče kako pretjerujem. Sin je izvadio telefon i pokazao joj poruke koje mu je tog dana slala. Pisala je da sjedi u čekaonici s djecom.
„GDJE SI ZAPRAVO BILA?“, upitao ju je.
Prvo je ćutala, a onda priznala da je bila s prijateljicama u drugom gradu.
Sin je problijedio.
„Znači, lagala si me dok je naše dijete bilo bolesno?“
Tada je snaja počela da plače, govoreći da je usamljena, da je on stalno u Njemačkoj i da više ne može sama podnositi sve obaveze.
Prvi put sam je saslušala bez prekidanja. Razumjela sam da joj nije lako, ali ni ja više nisam imala snage.
„I meni je teško“, rekla sam. „Imam 65 godina. Volim unuke više od života, ali nisam dužna da ih odgajam umjesto vas.“
Sin je spustio glavu.
„Mama, oprosti. Mislio sam da vam ovako svima pomažem.“
Te večeri donijeli smo odluku. Snaja i djeca preseliće se kod njega u Njemačku čim završe potrebne papire, a do tada će njih dvoje organizovati brigu o djeci bez oslanjanja na mene svakog dana.
Snaja mi se nije izvinila. Ni ja njoj za način na koji sam je izbacila.
Ali nekoliko sedmica kasnije, dok je pakovala kofere, prišla mi je i tiho rekla:
„Sad tek shvatam koliko ste toga radili za nas.“
Odgovorila sam joj:
„NISAM TE OTJERALA ZATO ŠTO NE VOLIM TEBE. NEGO ZATO ŠTO SAM SE U SOPSTVENOJ KUĆI PRETVORILA U SLUŠKINJU KOJA NEMA PRAVO NA ODMOR!“
Danas se s unucima čujem svakog dana. Nedostaju mi, ali prvi put poslije mnogo godina mogu mirno popiti jutarnju kafu.
A sin me nedavno pitao bih li došla na mjesec dana da im pomognem.
Rekla sam mu:
„DOĆI ĆU KAO BAKA, DA VIDIM UNUKE. ALI VIŠE NIKADA KAO BESPLATNA DADILJA!“
I prvi put se nije naljutio.
