Otac je zgrabio telefon iz zetove ruke i počeo da čita poruke. Osmijeh mu je nestao s lica, a sestra je nervozno upitala muža šta to pokazuje.
„Pokaži i njoj! Kad već njenog muža nazivate propalicom, neka svi vide ko vas zapravo izvlači iz dugova!“
Na ekranu su bile poruke između mog muža i sestrinog muža. Saznala sam da je njegova firma posljednjih osam mjeseci bila pred bankrotom. Dugovao je dobavljačima, kasnio s platama, a banka mu je odbila novi kredit.
Čovjek kojeg je moj otac godinama uzdizao do neba tajno je pozajmljivao novac od automehaničara kojeg je smatrao sramotom porodice!
„ČEKAJ, TI SI OD NJEGA UZIMAO PARE?!“, zaurlao je otac.
Sestra je skočila sa stolice.
„Koliko si mu dužan?!“
Njen muž je spustio glavu.
„Dvadeset dvije hiljade evra.“
Sestra je počela da plače, a otac je bijesno udario šakom o sto. Međutim, moj muž je i dalje ćutao.
Tada sam ga pogledala i upitala odakle mu toliki novac. Znala sam da dobro zarađuje, ali nisam imala pojma da je nekome pozajmio našu ušteđevinu!
„Htio sam da pomognem. Mislio sam da će vratiti za tri mjeseca“, odgovorio je.
Pobjesnila sam.
„A MENE NISI NI PITAO?! TO SU I MOJE PARE!“
Prvi put za pet godina braka ozbiljno smo se posvađali pred mojom porodicom.
Ali onda je sestrin muž izgovorio nešto što nas je sve zapanjilo.
„NISAM JA SAM TRAŽIO NOVAC! TVOJ OTAC ME JE MOLIO DA GA POZAJMIM, ALI DA NIKOME NE KAŽEM!“
Otac je problijedio.
Ispostavilo se da je upravo on nagovorio zeta da proširi posao i garantovao mu da će mu pomoći ako zapadne u probleme. Kada je firma počela da propada, otac nije imao novca da ispuni obećanje.
Zato je zetu predložio da se obrati mom mužu, ali da sve predstavi kao običnu poslovnu pozajmicu.
„I SVE TO VRIJEME SI GA PONIŽAVAO?!“, povikala sam.
Otac je pokušao da se opravda, govoreći kako nije znao da je situacija toliko ozbiljna.
Muž je tada ustao.
„Ja nisam pozajmio novac da bih kupio vaše poštovanje. Ali više neću sjediti za stolom za kojim me vrijeđate.“
Uzeo je jaknu i izašao. Krenula sam za njim.
Kod kuće smo razgovarali do kasno u noć. Bila sam ljuta što mi je prećutao pozajmicu, a on je priznao da se plašio moje reakcije. Dogovorili smo se da više nikada ne donosimo tako velike finansijske odluke jedno bez drugog.
Narednih mjeseci sestrin muž je počeo da vraća dug u ratama, prema pisanom dogovoru koji smo napravili.
Otac me je nekoliko puta zvao i tražio da dođemo na ručak. Odbila sam.
Tek poslije pola godine pojavio se pred našom kućom. Prvi put nije došao u odijelu, niti je pričao o uspjehu i novcu.
Pružio je ruku mom mužu i tiho rekao:
„Pogriješio sam. Godinama sam te vrijeđao, a ti si pomagao mojoj porodici.“
Muž se rukovao s njim, ali nije se pretvarao da je sve zaboravljeno.
A JA SAM OCU REKLA: „NIJE MOJ MUŽ POSTAO VRIJEDAN POŠTOVANJA KADA SI SAZNAO KOLIKO NOVCA IMA. BIO JE VRIJEDAN POŠTOVANJA I DOK SU MU RUKE BILE PRLJAVE OD ULJA!“
