Kad iz zgrade izlazi žena od nekih tridesetak godina i pravo kreće prema automobilu koji sam prethodno zagradio.
Pogledam je bolje i ostanem ukopan.
Bila je to moja bivša djevojka koju nisam vidio skoro deset godina!
Prišla je kolima, uzela moju cedulju i počela da se smije. Izašao sam iz haustora i rekao:
„Izgleda da sam ja prvi pozvao na kafu.“
Okrenula se, pogledala me i nekoliko sekundi nije mogla ništa da kaže.
„Ti?! Ne mogu da vjerujem! Prepoznala sam broj, ali sam mislila da si ga odavno promijenio!“
Oboje smo se počeli smijati. Nekada smo se rastali zbog potpuno glupe svađe, a poslije je život svakoga odveo na svoju stranu.
Otišli smo na onu kafu koju je predložila na cedulji. Planiranih pola sata pretvorilo se u skoro četiri sata razgovora.
Pred kraj sam je pitao:
„Jesi li namjerno napisala onu poruku jer si znala da je to moj broj?“
Nasmijala se i iz torbe izvadila telefon.
„Naravno. Tvoj broj nikada nisam izbrisala.“
Tada mi je pokazala nešto zbog čega sam shvatio da naš slučajni susret možda uopšte nije bio slučajan…
