„To moraš da riješiš sa svojom ženom”, izgovorio je, kao da je samo prolaznik koji je slučajno čuo tuđu nevolju. Gledao sam ga nekoliko sekundi, čekajući makar priznanje. Umjesto toga počeo je govoriti o smirenosti i o tome kako ljutnja zamagli razum.
Prekinuo sam ga. Rekao sam da nisam došao po opravdanje, nego da čujem istinu. Tada je spustio pogled i priznao da njihova bliskost traje mjesecima. Nisam vikao. Nisam imao snage. Najviše me je boljelo što je znao koliko se trudim da održim kuću i što me je sve vrijeme pozdravljao kao prijatelja.
Kod kuće sam ženi rekao šta sam vidio i šta mi je priznao. Sjela je na ivicu kreveta. Nije poricala. Govorila je da se osjećala usamljeno i da joj je prijalo što je neko sluša. Pitao sam je zašto meni nije rekla da je nesrećna. „Jesam, ali više nismo umjeli razgovarati”, odgovorila je.
Možda je u tome bilo istine. Znao sam da sam postao zatvoren i težak od briga. Ipak, nisam mogao prihvatiti da se moje mane pretvore u dozvolu za njihovu prevaru. Rekao sam joj da preuzimam odgovornost za ono što sam ja radio, ali da ono što su njih dvoje izabrali pripada njima.
Otišao sam nekoliko dana kod brata. Nisam želio da selo presuđuje umjesto mene. Žena me je zvala i rekla da je prekinula odnos i napustila taj posao. Tražila je da pokušamo ponovo. Nisam joj obećao povratak. Dogovorili smo samo jedan razgovor, pa drugi, bez skrivanja i bez prisile da odmah donesemo odluku.
Na treći je donijela torbu s mojom radnom odjećom. Oprala ju je i zakrpila poderani rukav, kao toliko puta ranije. Zbog tog poznatog šava umalo sam rekao da je sve u redu. Nije bilo. Vratio sam torbu na stolicu i nastavio pitanje koje sam započeo. Nekoliko mjeseci kasnije odlučili smo da se raziđemo. Nisam dobio mir istog dana, ali sam ga polako nalazio u običnim stvarima: završenom poslu, bratovom pozivu, večeri bez sumnje. Njegov odgovor me je ponizio. Moja odluka mi je vratila pravo da sam biram šta ću dalje.
