Radnica na šalteru mi je pružila kovertu i rekla da je novac uplaćen na moje ime, ali da pošiljalac nije želio da ostavi poruku. Unutra je bilo dovoljno da kupim drva za cijelu zimu i još nešto hrane. Ruke su mi se tresle dok sam brojao.
Pitao sam ko je poslao, ali službenica je samo odmahnula glavom. Rekla je da je osoba insistirala da ostane anonimna. Pomislio sam da je neko pogriješio. Nisam imao rodbinu u inostranstvu, bogate prijatelje niti ikoga ko bi imao razloga da mi pošalje toliki novac.
Sledećeg mjeseca stigla je nova uplata. Onda još jedna. Počeo sam da se bojim da neko pravi šalu od mene. Treći put sam došao ranije i čekao ispred pošte, nadajući se da ću vidjeti ko ulazi.
Tada sam ugledao čovjeka koga nisam vidio skoro dvadeset godina. Bio je to moj nekadašnji školski drug Marko. Kao djeca smo dijelili jednu klupu, a moja majka mu je godinama krišom pakovala užinu jer njegova porodica nije imala ni za hljeb.
Marko je danas imao svoju firmu. Kada me ugledao, pokušao je da ode, ali sam ga zaustavio. Rekao mi je: „Tvoja majka me hranila dvije godine i nikad nikome nije rekla. Ja joj to ne mogu vratiti, pa vraćam tebi.“ Nisam znao ni da je zapamtio.
Novac nisam prestao primati dok nisam našao posao. Posljednja koverta bila je prazna osim kratke poruke: „Sad pomozi nekom drugom kad budeš mogao.“ Od tada svake zime anonimno platim drva jednoj porodici. Nikad im ne kažem zašto.
