Kada je došao red na mene, stajala sam pored košarice i u ruci stezala malu kovertu. U njoj je bilo svega 20 eura – novac koji sam mjesecima odvajala.
Bilo me je sramota. Pogledala sam prijateljicu, a ona se nasmiješila i rekla:
„Ma samo ubaci kovertu, niko neće ni gledati.“
Ali njen novi muž je tada prišao i rekao:
„Ne. Njenu kovertu nemoj stavljati unutra.“
Svi oko nas su zaćutali. Osjetila sam kako mi lice gori. Pomislila sam da me želi poniziti pred svima.
A onda je izvadio jednu drugu kovertu, pružio je meni i rekao:
„Ovo je za tebe.“
Nisam htjela da je uzmem, ali prijateljica me uhvatila za ruku.
„Uzmi. Molim te.“
Otvorila sam kovertu i unutra ugledala 5.000 eura.
„Šta je ovo?!“ jedva sam izgovorila.
Prijateljica je zaplakala.
„Sjećaš li se kada smo bile djeca i kada si mjesecima dijelila sa mnom svoju užinu jer kod kuće nisam imala šta da jedem? Sjećaš li se kada si mi dala svoju jedinu lijepu haljinu za prvi razgovor za posao?“
Nisam mogla da odgovorim.
Tada je njen muž dodao:
„Ona mi je rekla da danas ne želi nijedan poklon dok prvo ne vrati dug osobi koja joj je pomogla kada nije imala ništa.“
Zagrlila sam je i obje smo zaplakale.
Tog trenutka shvatila sam da najveći poklon na toj svadbi nije završio u košarici.
Bio je to dokaz da se dobrota ponekad vrati onda kada je najmanje očekujemo.
