NA BUVLJAKU SAM KUPILA STARI TELEFON ZA 10 EURA — KADA SAM OTVORILA GALERIJU, PRONAŠLA SAM SNIMAK IZ SVOJE SPAVAĆE SOBE NAPRAVLJEN PRIJE 18 GODINA…
Telefon sam kupila sasvim slučajno.
Prodavac mi je rekao da ne radi dobro i da ga ljudi uglavnom kupuju zbog dijelova.
Kod kuće sam ga priključila na punjač.
Upalio se.
Na njemu nije bilo šifre.
Otvorila sam galeriju.
Desetine starih fotografija nepoznatih ljudi.
A onda sam ugledala nešto zbog čega mi je telefon skoro ispao iz ruke.
Na jednoj fotografiji bila je MOJA KUĆA.
Tačnije, moja spavaća soba.
Prepoznala sam stari ormar koji smo bacili prije desetak godina.
Datum fotografije:
14. SEPTEMBAR 2008.
Tada sam još živjela sa roditeljima.
Nastavila sam listati.
Sljedeća fotografija bila je još gora.
JA SAM SPAVALA U KREVETU.
Neko me je fotografisao.
Imala sam samo devetnaest godina.
Odmah sam nazvala muža.
„Nikola, dođi kući.“
„Šta se dogodilo?“
„Samo dođi.“
Dok sam ga čekala, pronašla sam video.
Trajao je svega 17 sekundi.
Pritisnula sam „play“.
Na snimku se vidio moj otac kako ulazi u sobu.
Iza njega je bio nepoznati muškarac.
Otac je tiho rekao:
„Nemamo još mnogo vremena. Kada se Marija probudi, mora vjerovati da se NIŠTA nije dogodilo.“
Ja se zovem Marija.
Zaledila sam se.
Nepoznati muškarac je odgovorio:
„A šta ćemo sa Nikolom?“
Srce mi je stalo.
Moj muž se zove NIKOLA.
Ali 2008. godine ga navodno još nisam poznavala.
Upoznali smo se tek 2011.
Kada je Nikola stigao kući, pokazala sam mu snimak.
Čim je čuo glas mog oca, problijedio je.
A kada je muškarac izgovorio njegovo ime, Nikola je ugasio telefon.
„Zašto si to uradio?!“
„Marija, baci taj telefon.“
„Ti znaš ko su ti ljudi?“
„Ne.“
„Lažeš.“
Uzela sam telefon.
U galeriji je ostao još jedan video.
Nikola je pokušao da me spriječi da ga pustim.
„Nemoj.“
Pritisnula sam „play“.
Na snimku sam bila JA.
Sjedila sam za kuhinjskim stolom.
Pored mene je sjedio Nikola.
Izgledao je mnogo mlađe.
Držao me je za ruku.
Datum:
15. SEPTEMBAR 2008.
Tri godine prije našeg „prvog susreta“.
Pogledala sam muža.
„Rekao si da smo se upoznali 2011.“
Spustio je pogled.
„Jesmo.“
„Upravo gledam snimak na kojem smo zajedno 2008!“
Nikola je sjeo.
„Ne sjećaš se.“
„Čega se ne sjećam?“
„Mene.“
Nisam mogla da govorim.
„Kako mogu da se ne sjećam čovjeka za kojeg sam se kasnije udala?“
Nikola je dugo ćutao.
„Zato što si nakon te noći provela skoro mjesec dana u bolnici.“
Znala sam za bolnicu.
Roditelji su mi cijelog života govorili da sam pala niz stepenice i teško udarila glavom.
Nekoliko sedmica tog perioda nisam pamtila.
„Šta se stvarno dogodilo?“
„Tvoj otac mi je zabranio da ti kažem.“
„Moj otac je mrtav. Reci mi.“
Nikola je uzeo telefon i otvorio folder koji nisam primijetila.
Bio je zaključan.
Ukucao je četiri cifre.
Otvorio se.
„Kako znaš šifru?!“
Nije odgovorio.
U folderu je bilo više od stotinu fotografija.
Na skoro svakoj smo bili Nikola i ja.
Zajedno na moru.
Na rođendanima.
U automobilu.
Zagrljeni.
„Mi smo bili zajedno?“
„Skoro dvije godine.“
„Prije moje nesreće?“
Klimnuo je.
„Zašto si mi onda 2011. prišao kao da me prvi put vidiš?“
„Jer mi je tvoj otac rekao da tako moram.“
„Zašto?!“
Nikola je otvorio posljednju fotografiju.
Na njoj sam bila u bolnici.
Pored kreveta su stajali moji roditelji i Nikola.
Ali u uglu sobe stajala je još jedna žena.
Izgledala je skoro identično kao ja.
„Ko je ONA?“
Nikola nije odgovorio.
Zumirala sam fotografiju.
Žena je nosila ogrlicu koju sam dobro poznavala.
Istu ogrlicu moja majka čuva u sefu već dvadeset godina.
„Nikola, ko je ta žena?!“
Muž je jedva izgovorio:
„Tvoja sestra.“
Počela sam da se smijem od nevjerice.
„Ja nemam sestru.“
„Imaš.“
„Gdje je?“
„Ne znam.“
„Šta ona ima sa mojom nesrećom?“
Nikola je pogledao telefon.
„Sve.“
Tada je uređaj zazvonio.
Nije imao SIM karticu.
Ipak, na ekranu se pojavio dolazni poziv.
Pisalo je:
„ANA.“
Nikola je problijedio.
„Nemoj se javiti.“
„Ko je Ana?“
„Marija, molim te.“
Javila sam se.
Nekoliko sekundi niko nije govorio.
A onda sam začula ženski glas.
„Konačno si pronašla telefon.“
Glas je zvučao nevjerovatno slično MOM.
„Ko ste vi?“
Žena je tiho odgovorila:
„Pitaj Nikolu zašto je poslije tvoje nesreće morao da bira između NAS DVIJE.“
Veza se prekinula.
Pogledala sam muža.
Ruke su mu se tresle.
„Šta znači između nas dvije?“
Nikola je dugo ćutao.
A onda je rekao:
„Marija… te noći 2008. u automobilu nisam bio samo sa tobom.“
„Ko je još bio unutra?“
Pogledao me pravo u oči.
„Ana.“
„I šta se dogodilo?“
Nikola je otvorio posljednji video.
Na ekranu se pojavio automobil pored puta.
Pored njega moj otac.
U naručju je držao jednu od nas dvije.
Nisam mogla razaznati koju.
Tada se na snimku začuo njegov glas:
„Od ovog trenutka Marija mora vjerovati da Ana nikada nije postojala.“
Pogledala sam Nikolu.
„Koju je od nas tata odnio u bolnicu?“
Nikola nije odgovorio.
I tada mi je kroz glavu prošlo pitanje od kojeg mi se sledila krv:
ŠTA AKO JA UOPŠTE NISAM MARIJA?
