Na zidu učionice visio je veliki papir na kojem je pisalo: „NAŠ RAZRED – SVI SMO JEDNA PORODICA.“
Ispod tog natpisa bile su fotografije svih učenika. Ali fotografija mog sina bila je precrtana crnim markerom, a ispod nje neko je napisao: „GUBITNIK“.
Osjetila sam kako mi srce lupa. Pogledala sam učiteljicu koja je stajala pored table i mirno pregledala neke papire, kao da se ništa ne dešava.
„Ko je ovo uradio?“ upitala sam glasno.
Učionica je utihnula. Djeca su spustila glave, a učiteljica je pokušala da me smiri.
„Znate, djeca se ponekad šale. Nemojte praviti problem od toga.“
Nisam mogla da vjerujem šta čujem.
„Šala? Moj sin mjesecima dolazi kući uplakan, krije modrice i boji se da ide u školu. Vi to nazivate šalom?“
Tada je jedna djevojčica iz posljednje klupe polako podigla ruku.
„Teta, mogu li nešto da kažem?“
Klimnula sam glavom.
„Vaš sin nije nikakav gubitnik. On je najbolji dječak u našem razredu. Ali svi ga zadirkuju jer nema skupe patike i telefon kao ostali.“
Zatim je izgovorila nešto što me potpuno slomilo.
„Jednom sam ga pitala zašto nikome ne kaže šta mu rade. Rekao mi je da njegova mama već ima dovoljno briga i da ne želi da je rastuži.“
Suze su mi krenule niz lice.
Moj dječak je mjesecima trpio poniženja samo da mene ne bi opterećivao.
Istog dana otišla sam kod direktora. Pokazala sam mu fotografiju zida, ispričala sve što se dogodilo i zahtijevala da škola odmah reaguje.
Pokrenut je razgovor s roditeljima, školskim pedagogom i djecom koja su učestvovala u maltretiranju. Tražila sam i da moj sin dobije podršku, a ne samo prazna obećanja.
Kada se tog popodneva vratio kući, zagrlila sam ga najjače što sam mogla.
„Sine, zašto mi nisi rekao?“
Pogledao me svojim tužnim očima i tiho odgovorio:
„Mama, ti uvijek govoriš da moramo biti jaki. Nisam htio da misliš da sam slab.“
Tada sam mu rekla nešto što ću ponavljati dok god sam živa:
„Sine moj, nije slab onaj ko traži pomoć. Slabi su oni koji misle da su veliki kada ponižavaju nekoga ko im ništa nije skrivio.“
Od tog dana počeli smo više da razgovaramo. Nije sve nestalo preko noći, ali moj sin je konačno znao da nije sam.
A nekoliko sedmica kasnije, na istom onom zidu osvanuo je novi natpis:
„NIKO NE ZASLUŽUJE DA BUDE PONIŽEN DA BI SE DRUGI OSJEĆALI VAŽNO.“
Ispod njega bila su imena svih učenika, bez precrtanih fotografija.
Roditelji, razgovarajte sa svojom djecom. Nekada se iza rečenice „Dobro sam“ krije bol koju dijete ne zna kako da izgovori.
