…menstruaciju od nervoze i više nisam znala šta da mislim.
Jedne večeri sam odlučila da ga otvoreno pitam:
„Sviđam li ti se ja uopšte?“
Pogledao me iznenađeno.
„Naravno da mi se sviđaš.“
„Pa zašto me onda nikada nisi ni poljubio?“
Dugo je ćutao.
„Zato što nisam želio da pomisliš da sam se četiri mjeseca dopisivao s tobom samo zbog toga.“
Nisam očekivala takav odgovor.
„Ali izlazimo već sedmi put.“
„Znam. Samo sam želio biti siguran da ti je prijatno sa mnom.“
Tada sam se nasmijala.
„Pa mogao si barem da me pitaš.“
Pocrvenio je.
„Mogu sada?“
„Možeš.“
Pitao me je smije li da me poljubi.
Pristala sam.
Poslije toga smo dugo razgovarali o tome šta oboje očekujemo od veze i shvatila sam da sam njegovu stidljivost potpuno pogrešno protumačila.
Nije bio nezainteresovan.
Samo nije želio da požuruje stvari.
Narednih mjeseci nastavili smo da se viđamo i sve je išlo prirodno, bez pritiska.
Jednom sam ga pitala:
„Zašto si toliko čekao?“
Nasmijao se.
„Jer sam mislio da ćeš pobjeći ako budem previše navalentan.“
„A ja sam mislila da ćeš ti pobjeći jer ti se ne sviđam.“
Oboje smo se počeli smijati.
Tada sam shvatila koliko problema možemo napraviti sami sebi kada pokušavamo čitati tuđe misli umjesto da jednostavno pitamo.
Ponekad ono što izgleda kao nezainteresovanost zapravo može biti samo stidljivost, oprez i poštovanje tuđih granica.
