Sestra je rekla da je jaknu čuvala za dan kad ja budem spremna ponovo je vidjeti. Nije bila na djetetu niti je skrivala neku bebu od mene. Poslije gubitka trudnoće zamolila sam je da skloni sve stvari iz pripremljene sobe. Mislila sam da ih je poklonila. Ona je ovu jednu zadržala, jer sam je izabrala zajedno s njom i dugo pričala kakva će biti naša djeca kad odrastu.
Tog jutra sestra je saznala da je trudna nakon godina pokušavanja. Došla je mom mužu da pita kako da mi kaže, jer je svaki raniji razgovor o trudnoći završavao mojim povlačenjem. Nije htjela da vijest saznam od drugih. Muž je rekao da treba da mi kaže direktno, a ona se rasplakala jer se bojala da ću osjetiti da mi uzima nešto što nisam dobila. Kad sam ušla, upravo ju je tješio zbog tog straha.
Pitala sam zašto je donijela baš jaknu. Rekla je da je nije htjela dati svojoj bebi bez mog znanja. Ako mi bude teško, vratiće je u kutiju ili će ostati kod mene. Nije očekivala da moja tuga prestane zato što ona nosi dobre vijesti. To je bio prvi put da neko nije govorio da je prošlo mnogo godina i da moram nastaviti dalje. Sjela sam i pustila je da mi ispriča sve, od prvog testa do jutarnjeg pregleda.
Bila sam srećna zbog nje i tužna zbog sebe, u istom trenutku. Rekla sam to naglas. Sestra je odgovorila da ne traži da izaberem samo jedno osjećanje. Mužu sam rekla da me više ne zaobilazi kad misli da će me nešto zaboljeti. On se izvinio što je pristao razgovarati o meni bez mene. Te večeri otvorila sam kutiju uspomena koju godinama nisam dotakla. Nisam morala ništa pokloniti niti baciti.
Jaknu sam ipak ostavila sestri, uz dogovor da je ne oblači samo da bi mene utješila. Kad se njen sin rodio, prvo sam otišla sama, na kratko. Držala sam ga nekoliko minuta i zaplakala. Sestra nije sklanjala dijete iz mog naručja niti me požurivala da se nasmijem. Kasnije sam mu kupila novu jaknu, broj veću. Stara je ostala u kutiji. Moja izgubljena beba i moj novi sestrić nisu morali nositi istu priču da bih voljela oboje.
