Plan je bio jednostavan: neću praviti scenu, neću ga zvati i neću mu dati priliku da smisli izgovor.
Odgovorila sam samo: „I ja jedva čekam večeras. Vidimo se na našem mjestu.“
Nije prošlo ni deset sekundi, telefon je zazvonio. Zvao je moj muž.
„Kakvo naše mjesto? Kome ti to pišeš?“
Tada sam shvatila da je poruka koju sam dobila zapravo bila namijenjena drugoj ženi, ali ju je greškom poslao meni. A moj odgovor ga je potpuno zbunio.
Rekla sam mirno: „Ne brini. Večeras ćemo oboje saznati.“
Prekinula sam poziv i otišla na posao kao da se ništa nije dogodilo. Cijeli dan me zvao, slao poruke i pokušavao objasniti da je sve „nesporazum“. Nisam odgovorila ni na jednu.
Predveče sam se spremila i sjela u automobil. Nisam znala gdje je planirao sastanak, ali sam znala jednu osobu koja bi mogla znati.
Njegovog najboljeg prijatelja.
Nazvala sam ga i rekla samo jednu rečenicu: „Znam da me vara. Reci mi gdje treba da bude večeras.“
Dugo je ćutao.
A onda je izgovorio ime restorana.
Stigla sam dvadesetak minuta ranije i sjela za sto u uglu. U 20:05 otvorila su se vrata.
Ušao je moj muž.
Ali kada sam vidjela ženu koja je nekoliko trenutaka kasnije prišla njegovom stolu, shvatila sam da je ovo mnogo gore nego što sam zamišljala.
Poznavala sam je.
I to veoma dobro.
