Milena je otvorila kovertu i odmah prepoznala njegov rukopis.
Na papiru je pisalo:
„Milena, ako ovo čitaš, znači da nisam imao hrabrosti da ti ovo kažem u lice. Napravio sam najveću grešku svog života. Povjerovao sam u nešto što nije bilo istina i dozvolio da nas ponos razdvoji.
Nikola zna cijelu priču. On je jedini pokušavao da me ubijedi da razgovaram s tobom, ali ja sam svaki put odustajao.
Ako ikada budeš mogla, oprosti mi.“
Milena je podigla pogled prema Nikoli.
„Zašto mi ovo nisi dao prije dvije godine?“
Nikola je spustio glavu.
„Zato što me je zamolio da sačekam. Mislio je da će sam skupiti hrabrost i doći kod tebe. Ali onda se dogodilo nešto što niko od nas nije očekivao.“
Mileni su zadrhtale ruke.
„Šta se dogodilo?“
Nikola je duboko udahnuo.
„Prije tri mjeseca doživio je tešku saobraćajnu nesreću. Preživio je, ali se još oporavlja. I prvo što je pitao kada se probudio bilo je: ‘Da li si dao Mileni moje pismo?’“
Milena je zanijemila.
Sve ono što je dvije godine pokušavala da zaboravi vratilo se u jednom trenutku.
Nikola je tada izvadio još jedan papirić i stavio ga pred nju. Na njemu je bila adresa bolnice i broj sobe.
„Ne tražim od tebe da mu oprostiš“, rekao je. „Samo mislim da treba da znaš istinu prije nego što odlučiš želiš li ga ikada više vidjeti.“
Milena je dugo gledala u adresu.
A onda je ustala, uzela kaput i rekla:
„Vodi me kod njega. Postoje razgovori koji se ne smiju odlagati još dvije godine.“
