Poslednja rečenica u dnevniku glasila je: ‘Ako neko pronađe ovu kutiju, neka ne veruje čoveku koji tvrdi da je kuća njegova.’ Ispod nje stajao je datum iz 1944. godine i prezime isto kao prezime prodavca od kojeg smo kupili kuću.nnTe noći nisam mogla da spavam.
Prevodila sam stranice uz pomoć aplikacije i polako sklapala priču. Žena sa fotografija zvala se Marta. Tokom rata krila je komšijsku porodicu u podrumu, a jedan mladi vojnik joj je pomagao da donosi hranu. U dnevniku je pisala da je kuća nakon rata oteta njenoj porodici falsifikovanim dokumentima.
Sledećeg jutra pozvala sam čoveka koji nam je prodao kuću. Čim sam pomenula metalnu kutiju, prekinuo je vezu. Sat kasnije pojavio se pred vratima i ponudio nam dvostruko više novca nego što smo platili, samo da mu predamo dnevnike. Tada sam shvatila da sadržaj kutije nije porodična uspomena, već dokaz.nnNismo mu otvorili. Pozvali smo policiju i istoričara iz gradskog arhiva. U podrumu su pronašli zazidanu prostoriju, a u njoj stare matične knjige, pečate i spisak ljudi kojima je imovina oduzeta.
Među imenima je bila i Marta, ali ono poslednje ime na spisku ostavilo me je bez daha — bilo je ime moje prabake.nnMajka mi je kasnije priznala da je znala da je naša porodica nekada živela na toj periferiji, ali nikada nije znala u kojoj kući. Kuću nismo pronašli slučajno. Agent koji nam ju je pokazao bio je potomak mladića koji je pomagao Marti. Godinama je čekao nekoga iz prave porodice da se pojavi.nnProdavac je pokušao da pobegne, ali su dokumenti bili dovoljni da se pokrene istraga o više nekretnina.
Marta nije bila žena koja je umrla sama, kako smo prvo mislili. Preselila se u Austriju i dobila ćerku — moju baku.nnNa kraju dnevnika pronašla sam poruku koju ranije nisam mogla pročitati: ‘Kuća će sačekati svoje.’ Posle osamdeset godina, zaista je sačekala.
