…stoje pored mog automobila i čekaju me. Odmah sam prepoznala jednog od njih. Bio je to onaj bahati gost koji me je ranije te večeri ponižavao u restoranu.
Srce mi je počelo ubrzano lupati. Pokušala sam da prođem pored njih, ali mi je jedan muškarac preprečio put.
„Gde si krenula, lepotice? Nismo još završili razgovor“, rekao je uz podrugljiv osmeh.
Rekla sam im da me ostave na miru, ali su se samo nasmejali. Onaj bogataš izvadio je novčanik, pokazao mi nekoliko novčanica i rekao: „Vidiš, mala, sve na ovom svetu ima svoju cenu.“
U tom trenutku shvatila sam da situacija postaje ozbiljna. Izvadila sam telefon i rekla da ću pozvati policiju. Jedan od njih krenuo je prema meni, ali se iznenada začuo glas iza naših leđa.
„Sklonite se od devojke. Odmah!“
Okrenula sam se i ugledala starijeg čoveka u tamnom odelu. Prepoznala sam ga. Bio je naš redovni gost, tih i povučen čovek koji je uvek sedeo sam i naručivao istu večeru.
Bahati muškarac se nasmejao i rekao: „Gledaj svoja posla, matori! Znaš li ti ko sam ja?“
Stariji gospodin prišao je bliže, pogledao ga pravo u oči i izgovorio samo jednu rečenicu.
„Znam ja vrlo dobro ko si ti. Ali izgleda da ti ne znaš ko sam ja.“
U tom trenutku bahatom muškarcu nestao je osmeh sa lica. Pobledio je, spustio pogled i počeo da se izvinjava.
Nisam mogla da verujem svojim očima. Čovek koji je do pre nekoliko sekundi pretio sada je drhtao pred starcem.
A onda mi je gospodin prišao i rekao nešto zbog čega su mi suze krenule niz lice.
„Devojko, sutra nemoj dolaziti na posao. Dođi u deset sati na ovu adresu. Imam nešto veoma važno da ti kažem.“
Pružio mi je vizitkartu. Kada sam pročitala ime i prezime na njoj, noge su mi se odsekle.
Nisam ni slutila da će mi taj susret zauvek promeniti život…
