Naime, imaju mogućnost da renoviranje stana započnu već naredne sedmice, ali su željeli prvo da me pitaju kada spavam poslije noćne smjene kako mi majstori ne bi pravili buku.
Iskreno, ostao sam prijatno iznenađen.
Napisao sam im odgovor i ostavio broj telefona da se lakše dogovorimo.
Nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon.
„Dobar dan, mi smo buduće komšije iz stana iznad.“
Dogovorili smo termine radova i sve je djelovalo potpuno normalno.
Ali pred kraj razgovora žena me je iznenada pitala:
„Izvinite što pitam… koliko dugo vi živite u tom stanu?“
Rekao sam joj da sam tu već desetak godina.
Nastala je kratka tišina.
„Onda možda možete da nam objasnite nešto čudno.“
Ispričala mi je da su prilikom skidanja starog poda pronašli malu metalnu kutiju sakrivenu ispod parketa.
Na njoj je bilo napisano moje prezime.
Pomislio sam da se šali.
„Moje prezime?“
„Da. I još jedan datum od prije skoro dvadeset godina.“
Dogovorili smo se da se odmah vidimo.
Kada sam došao u njihov stan, kutija je stajala na stolu.
Zaista je na njoj bilo moje prezime.
Otvorili smo je.
Unutra su bile stare fotografije, nekoliko pisama i ključ.
Na jednoj fotografiji prepoznao sam svog pokojnog oca.
Ali nisam mogao da shvatim šta je radio u stanu iznad mog mnogo godina prije nego što sam se ja doselio u ovu zgradu.
Okrenuo sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„Za sina, kada jednog dana sazna istinu.“
Tada sam shvatio da novi komšije nisu pronašli samo zaboravljenu kutiju – pronašli su porodičnu tajnu koju je neko skrivao skoro dvadeset godina…
