Odmah sam otišla u bolnicu. Cijelim putem sam sebi ponavljala da nije važno ko je bio u pravu i ko je prvi prestao da zove. Jedino sam željela da stignem prije nego što bude kasno.
Kada sam ušla u sobu, otac je ležao zatvorenih očiju. Bio je mnogo mršaviji nego što sam ga pamtila. Prišla sam krevetu, uhvatila ga za ruku i rekla: „Tata, tu sam.“ Otvorio je oči i samo se nasmiješio.
Prvo što je izgovorio bilo je: „Znao sam da ćeš doći.“ Počela sam da se izvinjavam za sve izgubljene godine, ali me je prekinuo. Rekao je da je i on mnogo puta birao moj broj, ali bi svaki put prekinuo prije nego što zazvoni jer nije znao kako da započne razgovor.
Onda je žena koja me pozvala ušla u sobu i pružila mi njegov novčanik. Unutra nije bio samo moj broj. Bila je i mala fotografija mene iz osnovne škole, potpuno izlizana od nošenja.
Pitala sam ga zašto me nije jednostavno nazvao. Pogledao je ženu, pa mene i rekao: „Jesam.“ Nisam razumjela. Tada mi je pokazala njegov telefon. Godinama je slao poruke na moj stari broj koji više nisam koristila.
Najveći udarac tek je uslijedio. Otac uopšte nije bio na samrti. Imao je lakši moždani udar i oporavljao se. Žena je namjerno rekla da dođem što prije jer je znala da smo oboje previše tvrdoglavi. Pogledala nas je i rekla: „Nekad je ljudima potreban strah da shvate koliko vremena bacaju.“ Tog dana smo prvi put poslije četiri godine zajedno otišli kući.
