U selu Donje Vrane, na kraju prašnjavog puta, živjela je teta Stana sa dvoje djece, Milicom i Lukom. Muž joj je poginuo mlad, a na malom imanju ostale su joj dvije krave – Zora i Liska. Od njihovog mlijeka je hranila djecu, pravila sir i imala za malo prodaje. Nije to bio život u izobilju, ali je bio pošten i topao. Komšijin sin Nikola bio je pametan momak, prvi u razredu, ali bez para za fakultet. Njegova majka je čistila po kućama, a otac je odavno otišao trbuhom za kruhom i nikad se nije vratio.
Kad je došla vijest da je Nikola primljen na studije u velikom gradu, radost je trajala kratko. Trebalo je platiti dom, knjige, put. Teta Stana je te večeri sjedila u štali, naslonjena na toplu Liskinu stranu, i slušala kako djeca spavaju. Znala je da nema odakle dati, ali je isto tako znala da se takva prilika ne propušta. Sutradan je prodala Zoru. Pola sela ju je ogovaralo: „Luda je, ima dvoje djece, a pomaže tuđe!“ Stana je ćutala. „Jedna krava hrani stomak“, rekla je tiho komšinici, „a znanje hrani cijeli život.“
Godine su bile teške. S jednom kravom nije bilo lako. Milica i Luka su rano naučili da pomažu – ustajali su prije škole, nosili mlijeko na pijacu, krpili ogradu. Nikola je iz grada pisao pisma, radio noću u skladištu, učio danju. Prošlo je deset godina. Djeca su porasla. Milica je sanjala da postane učiteljica, Luka mehaničar. Novca za njihove snove nije bilo.
Jednog ljeta, selo je zadrhtalo od buke helikoptera koji se spustio na livadu kraj Stenine kuće. Iz helikoptera je izašao muškarac u jednostavnom kaputu. Teta Stana ga je gledala dok nije čula svoje ime. „Tetka Stano“, nasmiješio se, „ja sam Nikola.“ Ispričao je da je završio fakultet, pokrenuo firmu i vratio se da vrati dug. „Vi ste mi dali krila kad sam imao samo noge umorne od puta.“ Donio je ugovore za stipendije – za Milicu i Luku. Platio im je školovanje, alat za Luku i knjige za Milicu. A na kraju je iz kamiona iza štale izašla nova krava. „Da opet budete dvije“, rekao je i namignuo.
Selo je ćutalo. Oni koji su je zvali ludom, sada su gledali u zemlju. Teta Stana je zagrlila Nikolu, pa svoju djecu. „Dobrota se ne dijeli da bi se vratila“, rekla je. „Ali lijepo je kad se vrati – i pomnoži.“
