Na svadbi u seoskom domu kulture, sve je blještalo od svile, zlata i glasne muzike. Ivana, mlađa sestra, ušla je pod ruku sa mužem biznismenom, u haljini koja je koštala koliko nečija godišnja plata. Smijeh joj je bio glasan, pogled s visine. Marija, starija sestra, stajala je po strani u skromnoj haljini koju je sama prepravila. Došla je sama, s darom umotanim u običan papir. Ivana je pogledala poklon, nasmijala se pred svima i dobacila: „Jao, sestro, pa ovo izgleda kao da si kupila na buvljaku. Mogla si bar da se potrudiš, kad si već došla.“ Stol je utihnuo. Mariji su se obrazi zapalili, ali je ćutala i spustila pogled. U sebi je progutala suze – navikla je da ne pravi scene.
Ivana se te večeri nije zaustavljala. Pred rodbinom je prepričavala kako „neki ljudi“ nikad neće znati da žive bolje, kako se „siromaštvo vidi u držanju“. Marija je izašla napolje da udahne vazduh. Dok je stajala pored parkinga, prišao joj je stariji čovjek u tamnom odijelu – mladoženjin stric iz inostranstva, koji je došao inkognito. Vidio je šta se desilo. „Vi ste sestra mlade?“ pitao je. Marija je klimnula. Nije znala ko je on. Razgovarali su kratko – o selu, o roditeljima, o tome kako se nekad živjelo skromno, ali časno. Čovjek je pažljivo slušao, zapamtio njeno ime i vratio se u salu.
Pred kraj večeri, muzika je stala. Stric je uzeo mikrofon da nazdravi. Sala je utihnula. „Došao sam da vidim kakvu porodicu ima mladoženja“, rekao je. „Vidim puno sjaja. Ali sjaj nije isto što i dostojanstvo.“ Pogled mu je prešao preko Ivane, pa se zaustavio na Mariji. „Večeras sam upoznao ženu koja je tiho podnijela sramotu, a zadržala obraz. Takvi ljudi drže porodice na okupu.“ Iz džepa je izvadio malu kovertu. „Marija, ovo je simbolično – stipendija za školovanje vaše kćerke koju sam već provjerio da je među najboljima u razredu. Od sutra, sve je pokriveno.“
Sala je zanijemila. Ivani je osmijeh skliznuo s lica. Muž ju je pogledao zbunjeno – nije znao za nikakvu stipendiju. Stric je nastavio: „A tebi, Ivana, želim da zapamtiš jednu stvar: bogatstvo se vidi kad ga dijeliš, a siromaštvo kad njime mašeš.“ U sali se čulo šaputanje, neko je zapljeskao, pa još neko. Mariji su suze tekle niz lice, ali ovog puta nisu bile od srama, nego od olakšanja.
Nekoliko sedmica kasnije, priča se nastavila. Posao Ivaninog muža je upao u veliku kontrolu. Ugovor koji je trebao da donese profit propao je zbog loših papira. Nije bankrotirao, ali je morao da proda auto i stan koji su planirali. Ivana je prvi put osjetila kako je kad se sjaj ugasi. Marija joj je, bez riječi, donijela domaću pitu. „Da se ne svađamo više“, rekla je tiho. Ivana je spustila pogled. „Oprosti“, prošaputala je. Karma nije došla da slomi – došla je da nauči.
