Petnaestogodišnji Luka se trudio da ga niko iz razreda ne vidi kako ide kući istim putem kao i njegova majka. Nije zato što je nije volio – volio ju je, znao je koliko se muči – nego zato što se bojao tuđih pogleda. Ana, njegova majka, svakog dana je s velikom vrećom obilazila kontejnere, skupljala plastične boce i limenke. Imala je kriva leđa od torbe, ruke ispucale od hladnoće i stalno onaj tihi osmijeh koji kao da se izvinjava svijetu. Poslije očeve smrti, to je bio jedini način da plate struju i Lukine knjige. Luka je u školi pričao da mu majka „radi u čišćenju u jednoj firmi“. Bilo mu je lakše da slaže nego da objašnjava.
Jednog dana, vraćajući se iz škole, Luka je ugledao majku ispred supermarketa. Nosila je prepunu vreću i pokušavala da pređe ulicu dok su automobili trubili. Dva dječaka iz njegovog razreda su se nasmijala i dobacila nešto ružno. Luka je spustio glavu i prešao na drugu stranu ulice. Srce mu je lupalo – od srama i krivice. Uveče, kad je Ana ušla u kuhinju, umorna i promrzla, Luka je izbjegao njen pogled. Ona je, kao i uvijek, izvadila iz džepa zgužvanu čokoladicu. „Bila na akciji. Za tebe“, rekla je tiho. Luka je klimnuo glavom, ali mu se grlo steglo. Te noći nije mogao zaspati.
Nekoliko dana kasnije, u školi su objavili da dolazi važan gost – direktor velike fabrike koji je nudio stipendije za talentovane učenike. Luka je bio među kandidatima, ali je znao da bez preporuke i dodatnih bodova nema šanse. Tog jutra, dok je čekao autobus, vidio je gužvu ispred stanice. Jedan stariji čovjek se srušio. Ljudi su stajali zbunjeni. Prije nego što je iko reagovao, Ana je spustila vreću, potrčala i kleknula pored čovjeka. Znala je prvu pomoć – nekad je davno radila kao medicinska sestra prije nego što je ostala bez posla. Smirila je ljude, podigla mu noge, provjerila puls, pozvala hitnu. Luka je stajao ukočen, gledajući majku kako odlučno komanduje odraslima koji su se zbunili. U tom trenutku, prvi put ju je vidio ne kao „onu što skuplja flaše“, nego kao hrabru ženu koja zna šta radi.
Sutradan se saznalo da je čovjek koji se srušio – otac onog direktora koji je trebao doći u školu. Kad je direktor došao, prvo što je uradio bilo je da potraži „ženu s vrećom koja je spasila mog oca“. Ana je stajala zbunjeno u hodniku škole, držeći kapu u rukama. Luka je osjetio kako mu se nešto prelomilo u grudima. Izašao je pred razred, stao pored majke i rekao glasno: „Ovo je moja mama. Ona skuplja flaše da bih ja mogao u školu. I spasila je čovjeku život.“ U učionici je nastala tišina, a onda pljesak.
Direktor je ponudio Ani posao u fabričkoj ambulanti, a Luki punu stipendiju. Tog popodneva, Luka je hodao pored majke i nosio joj vreću. Nije se okretao da vidi ko gleda. Držao je glavu visoko. Prvi put nije osjećao sram – osjećao je ponos.
