Zbog pola metra zemlje, dve kuće su trideset godina živele u tišini. Zid između dvorišta bio je linija razdvajanja, ali i granica mržnje. Sve je počelo davno, kad su merili njive i pomerili kolac. Jedan je tvrdio da je zemlja njegova, drugi da mu je ukradena. Od tada – nijedna reč, nijedan pogled, nijedno „dobar dan“.
Selo se naviklo na njihovu tišinu. Deca su znala da između ta dva dvorišta ne prolaze. Stariji su slegali ramenima: „Tvrdoglavi su obojica, umreće a neće se pomiriti.“
Jednog vrelog popodneva, Ristan je radio u njivi. Sunce je peklo, zemlja bila tvrda, znoj mu je curio niz leđa. Hteo je još samo da završi red, pa da sedne u hlad. Tada mu je iznenada pozlilo. Noge su mu zadrhtale, motika ispala iz ruke i srušio se među brazde.
Ležao je na zemlji, bez glasa, samo sa kratkim, teškim dahom. Njiva je bila pusta. Nije bilo nikoga da ga vidi.
Niko – osim onog „najgoreg neprijatelja“.
Komšija je iz daljine spazio kako Ristan leži nepomično. U prvi mah je stao. Trideset godina u njemu se skupljala gorčina, reči koje nikad nisu izgovorene, inat koji je postao navika. Mogao je da okrene glavu. Mogao je da kaže sebi: „Neka, sam je birao.“
Ali noge su mu same krenule.
Bacio je motiku i potrčao preko njive, gazeći tu istu granicu zbog koje se nisu gledali tri decenije. Kleknuo je pored njega, podigao mu glavu, polio ga vodom iz čuture. Zvao ga je po imenu prvi put posle trideset godina. Glas mu je drhtao.
Kad se Ristan jedva pomerio, komšija ga je podigao na leđa. Težak čovek, vreo dan, duga staza do kuće – ali nije stao. Ljudi su izlazili iz dvorišta, gledali u neverici. Onaj za kog su govorili da je „najgori“ nosio je čoveka s kojim nije progovorio ni reč decenijama.
Doktor je rekao da je došao u poslednjem trenutku. Još malo, i bilo bi kasno.
Sutradan je selo brujalo. Neki su se stideli svojih priča o „tvrdoglavim starcima“. Neki su govorili da je to samo ljudskost. A njih dvojica su prvi put posle trideset godina sedeli na klupi ispred kuće, u tišini koja više nije bolela.
Posle nekog vremena, Ristan je tiho rekao:
„Znaš… ta pola metra… nek ide tebi.“
Komšija je odmahnuo glavom.
„Ne treba mi. Samo da smo ranije znali da nije vredno ovoga.“
Granica je ostala tamo gde je bila.
Ali zid između njih – više nije postojao.
