Deda Radovan je bio lice koje se pamti na Staroj pijaci. I po kiši i po ledu stajao je uz svoju malu tezgu, prodajući ono što bi iznjedrila njegova skromna bašta – krompir, šargarepu, glavice luka i po koji buket peršuna. Kaput mu je bio star, zakrpljen na laktovima, ruke ispucale od zemlje i hladnoće, ali je u očima uvijek nosio neku tihu dobrotu. Nije imao mnogo, često je znao da vrati kusur i kad mu ne pripada, ali je imao naviku da ljudima gleda u lice, ne u novčanik.
Svako jutro, gotovo u isto vrijeme, pored tezge bi prolazio mršav mladić s rancem prepunim knjiga. Zvao se Adnan, student elektrotehnike koji je u grad došao iz malog sela. Uvijek bi zastao kod pekare preko puta, gledao kifle i pite, pa produžio dalje, stisnutih usana. Radovan je to primijetio. Jednog hladnog jutra ga je dozvao: „Sine, pomozi mi malo da podignem ovu gajbu.“ Kad je Adnan prišao, Radovan mu je gurnuo u ruku još topao komad pite. „Žena mi spakovala previše, a ne valja bacati. Učini mi uslugu.“ Adnan je prvo odbio, pa ipak uzeo. Tako je počelo – svakog dana bi se „slučajno“ našao višak hrane: jabuka, sendvič, supa u termosu. Radovan nikad nije dozvolio da se momak osjeti kao da prosi. Samo bi dobacio: „Moraš jesti da bi te knjige imale smisla.“
Godine su prolazile, Adnan je završio fakultet i jednog dana se pojavio s kovertom u ruci. „Idem na specijalizaciju u Švedsku“, rekao je, grleći starca. Radovan mu je u džep gurnuo skromnu novčanicu. „Za put. Ne valja ići praznih ruku.“ Onda su se razišli, svako svojim putem.
Petnaest godina kasnije, Radovan je ležao u bolnici, slabog srca i bez nade da će iko preuzeti rizičnu operaciju. Ljekari su šapatom govorili da je prestar i da nema ko da plati. Tog jutra, u viziti je bio novi načelnik klinike, tek vraćen iz inostranstva. Zastao je kraj Radovanovog kreveta, pogledao mu ispucale ruke i čuo stari glas kako šali: „Eh, doktore… ima li danas kakva pita?“ Načelnik je problijedio, skinuo masku i tiho rekao: „Deda Radovane… ja sam Adnan.“
Operacija je urađena iste večeri. Trajala je satima i bila borba za svaki otkucaj srca. Kad je sve prošlo, Adnan je izašao iz sale umoran, ali nasmijan. Radovan je preživio. Na otpustu je, drhteći, pitao kako će to ikada platiti. Adnan mu je pokazao papir s pečatom: PLAĆENO – DOBROTOM. „Vi ste meni dali život onda, ja sam ga danas samo vratio“, rekao je. Od tada, svakog vikenda dolazi kod Radovana na pitu – da se podsjeti da se najveći dugovi ne vraćaju novcem, nego ljudskošću.
