Krv mi se sledila u žilama. Telefon mi je ispao iz ruke, a glas s druge strane ponovio je: „Čuješ li me? Mislio si da ćeš se tako lako izvući?“
Prekinuo sam vezu i pogledao prema stolu na kojem je ležalo tijelo. Bio sam potpuno sam u mrtvačnici. Barem sam tako mislio.
Odjednom su se svjetla počela gasiti jedno po jedno. Iz hodnika se začuo zvuk koraka, sporih i teških, kao da neko vuče noge po podu.
Skupio sam hrabrost i prišao vratima, ali kada sam ih pokušao otvoriti, shvatio sam da su zaključana spolja.
Tada je ponovo zazvonio telefon pokojnika.
Ovoga puta na ekranu je pisalo: „NEPOZNAT BROJ“.
Javio sam se drhtavim rukama, a isti glas mi je šapnuo: „Pogledaj u džep njegovog kaputa. Tamo ćeš pronaći razlog zbog kojeg je večeras mrtav.“
Prišao sam tijelu i izvukao malu crnu kovertu. U njoj su bile tri fotografije, USB memorija i papir na kojem je pisalo moje ime.
Kada sam pogledao fotografije, gotovo sam pao na pod. Na njima je bio moj kolega, čovjek s kojim sam radio posljednjih deset godina, kako razgovara s pokojnikom samo nekoliko sati prije nesreće.
A onda sam ugledao posljednju fotografiju.
Na njoj je bila moja žena, a ispod slike pisalo je: „ONA ZNA SVE.“
U tom trenutku začuo sam otključavanje vrata.
Okrenuo sam se i ugledao kolegu kako stoji na ulazu. U ruci je držao telefon pokojnika i mirno rekao:
„Nisi smio da se javiš na taj poziv. Sad znaš previše.“
Ali ono što mi je zatim priznao bilo je mnogo strašnije od svega što sam te noći doživio…
