Starija gospođa pogledala je mog sina i rekla: „Ova žena ima ruke čovjeka koji je odgojio porodicu, a ti je skrivaš kao da je učinila nešto ružno.“ Sin je spustio glavu. Gospođa je zatim meni pružila ruku i predstavila se kao direktorica firme. Nisam znala ko je ona, niti sam očekivala da će iko stati na moju stranu.
Objasnila mu je da i sama dolazi sa sela, da je njena majka prodavala povrće na pijaci i da se nikada nije stidjela toga. Rekla je da obrazovanje i dobra plata ništa ne vrijede ako zbog njih čovjek počne ponižavati one koji su ga podigli. Nije mu prijetila otkazom. Samo ga je pitala kakav bi primjer dao svom djetetu da ga jednoga dana bude imao.
Moj sin je pokušao da se našali, ali mu niko nije uzvratio osmijeh. Uzeo je pitu iz mojih ruku i zamolio me da pođem s njim u kancelariju. Nisam htjela. Prvi put sam osjetila da ne moram trčati za njim kad me pozove. Rekla sam mu da sam došla iz ljubavi, a ne da mu pravim sramotu.
Vratila sam se autobusom kući. Te večeri zvao je sedam puta. Nisam se javila dok nisam skupila snagu da razgovaram bez suza. Kada sam se napokon javila, nije se pravdao. Rekao je da je na poslu svakome priznao ko sam i čime sam ga školovala. Zatim je tiho zamolio da mi dođe u nedjelju.
Došao je bez skupih poklona. Sjeo je za naš stari sto i prvi put nakon mnogo godina pitao kako mi je zdravlje. Nudio je da mi kupi novu kuhinju, ali sam mu rekla da mi ormari ne nedostaju. Nedostaje mi sin koji je nekad jedva čekao da se vrati kući.
Nisam zaboravila riječi koje mi je izgovorio pred kolegama. Možda nikada neću. Ali kada je odlazio, zagrlio me je nasred dvorišta, pred komšijama, bez skrivanja. To mi je vrijedilo više od svih njegovih diploma.
