Karta u njegovoj ruci bila je druga karta koju sam ja kupila. Na poleđini je ostala mala mrlja od kafe iz moje torbe. Majka mi je pred polazak pomagala da spakujem stvari. Sada sam prvi put pomislila da kartu nisam izgubila u žurbi, kako sam godinama vjerovala, nego da ju je ona uzela.
Rekao je da ga je sačekala kod drugog ulaza u stanicu. Dala mu kartu i kazala da sam se predomislila, otišla ranijim autobusom s drugim mladićem i zamolila je da mu prenese da me više ne traži. On je bio povrijeđen i dovoljno ponosan da joj povjeruje bez razgovora sa mnom. Ja sam njegovo ćutanje razumjela kao potvrdu da me napustio.
Izašli smo u hodnik i pozvali majku. Nije odmah priznala. Rekla je da smo bili premladi, da on nije imao siguran posao i da je željela da me zadrži blizu kuće. Pitala sam je zašto me je kasnije gledala kako tugujem i nije ništa rekla. Tada je sjela i prestala da objašnjava šta je bilo najbolje za mene.
Nisam mogla na svadbi riješiti sve što sam saznala. Vratila sam se u salu, čestitala mladencima i otišla ranije. On me je ispratio do automobila. Nije pokušao da me poljubi niti da dvanaest godina pretvori u jednu propuštenu priliku koju moramo odmah nadoknaditi. Pitao je smije li me pozvati sutra.
Oboje smo u međuvremenu imali svoje živote. Moj brak je bio završen, njegov takođe, ali to nas nije automatski vraćalo na stanicu. Počeli smo od kafe. Pričali smo o djeci, poslu i stvarima koje smo naučili na teži način. S majkom sam neko vrijeme razgovarala rijetko, tražeći da prihvati koliko je ozbiljno bilo ono što je učinila. Nisam joj branila da me zove, ali sam prekinula svaki razgovor u kojem je pokušavala da umanji svoju odluku. Prvi put je morala da me sasluša bez toga da na kraju ipak odluči umjesto mene.
Staru kartu nisam uzela. Rekla sam mu da je sačuva ako želi, ali da sljedeću kupujemo kada se zaista dogovorimo. Nekoliko mjeseci kasnije otišli smo na jednodnevni izlet. Čekao me je na peronu, a ja sam ga nazvala čim sam ga ugledala. „Tu sam“, rekla sam. Okrenuo se, nasmijao i krenuo prema meni.
