U koverti je bila fotografija dviju sestara. Jedna je bila naša majka, a druga žena koja je stajala pred nama. Nikada nismo čule da imamo tetku. Otac je zamolio da odemo u malu salu, dalje od gostiju. Sestra je odbila da nastavi slavlje dok ne sazna zbog čega je ta žena došla.
Tetka je dugo živjela u inostranstvu. S majkom se posvađala oko novca za liječenje njihove majke i gotovo dvadeset godina nisu razgovarale. Na sahranu je došla kasno, kada smo mi već otišli. Fotografiju je tog dana nosila da je spusti uz sanduk, ali nije imala snage da je ostavi.
Otac je znao da postoji. Poslije majčine smrti pronašao je pismo kojim je pokušala da obnovi kontakt, ali ga nije poslala. Odnio ga je tetki. Od tada su povremeno razgovarali. Zamolila ga je da dođe na svadbu, a on je pristao pod uslovom da nam prije toga kaže istinu. Nije rekao. Nadao se da će ona ipak odustati.
Sestra je za tetku saznala nekoliko dana ranije i pozvala je uprkos njegovom protivljenju. Zato je ispustila čašu: tetka joj je tog jutra javila da neće doći. Prazna stolica za majku dobila je još jedno značenje koje sam jedino ja propustila. Osjetila sam se kao dijete kojem svi određuju koliko tuge može da podnese.
Najveći preokret čekao nas je u pismu. Majka nije tražila izvinjenje, nego priznala da je pogrešno razumjela tadašnji dug. Tetka je novac slala, ali ga je drugi rođak zadržavao. Jedan tuđi postupak i godine ponosa ostavili su dvije sestre da ostare odvojeno. Majka je to otkrila tek kada je već teško govorila.
Vratile smo se među goste s tetkom između nas. Sjela je na novu stolicu koju smo primakle našoj, dok je majčino mjesto ostalo prazno. Nisam ocu odmah oprostila još jedno ćutanje. Ali kada je muzika utihnula, zamolila sam tetku da mi ispriča kakva je majka bila kao djevojčica. Te večeri prvi put sam čula da je i ona nekada bježala sa časova.
