…stric.
Čovek kojeg sam poznavao celog života, očev najbolji prijatelj, ustao je iz poslednjeg reda i polako krenuo prema hodži. Bio je to amidža Hasan, čovek koji je gotovo svakog dana dolazio u našu kuću.
Svi su ga pogledali, a on je drhtavim glasom rekao:
„Efendija, ja imam nešto da kažem. Ovaj čovek je otišao sa ovog sveta, a ja ne mogu da ćutim.“
Srce mi je počelo ubrzano kucati. Pomislio sam da je moj otac ostavio neki veliki dug za koji niko od nas nije znao.
Hodža ga je upitao:
„Hasane, je li ti rahmetlija ostao nešto dužan?“
Hasan je oborio glavu, a zatim zaplakao.
„Jeste, ali ne novac. Ostao mi je dužan jedan razgovor koji nikada nismo završili.“
Među prisutnima je zavladala potpuna tišina.
„Pre petnaest godina izgubio sam posao. Supruga mi je bila bolesna, a troje dece gladno. Nisam imao ni za hleb. Jedne večeri došao sam kod ovog čoveka i zamolio ga da mi pozajmi 500 maraka.“
Zastao je, obrisao suze i nastavio:
„On tada nije imao mnogo. Radio je dva posla kako bi prehranio svoju porodicu. Ali bez razmišljanja mi je dao novac.“
Hodža je tiho upitao:
„I šta se onda dogodilo?“
„Nisam uspeo da mu vratim. Godinama sam ga izbegavao od sramote. A kada sam konačno skupio novac i došao da mu vratim, on me je zagrlio i rekao: ‘Hasane, taj novac ti nikada nisam ni pozajmio. Dao sam ti ga kao bratu. Samo sam želeo da tvoja deca ne budu gladna.’“
Hasan je počeo još jače da plače.
„Ali postoji nešto što ni njegova porodica ne zna.“
Pogledao je prema meni.
„Tvoj otac je godinama pomagao ljudima u našem gradu. Plaćao je lekove bolesnima, kupovao drva siromašnima i ostavljao novac porodicama koje nisu imale od čega da žive. Uvek je tražio samo jedno – da niko ne sazna da je on pomogao.“
Osetio sam kako mi suze teku niz lice.
Znao sam da je moj otac bio dobar čovek, ali nisam znao koliko je ljudi zadužio svojom dobrotom.
Tada je iz mase ustala jedna starija žena.
„Efendija, mogu li i ja nešto reći?“
Hodža joj je klimnuo glavom.
„Pre sedam godina moj muž je preminuo. Ostala sam sama sa četvoro dece. Nisam imala novca ni za račune. Svakog prvog u mesecu neko bi mi ostavio kovertu sa 200 maraka ispred vrata. Nikada nisam saznala ko je to radio.“
Pogledala je prema tabutu i zaplakala.
„Pre nekoliko dana saznala sam da je to bio ovaj čovek.“
U tom trenutku ustao je još jedan čovek.
Zatim drugi.
Pa treći.
Svako od njih imao je priču o mom ocu.
Jednome je platio školovanje, drugome pomogao da pronađe posao, trećem kupio lekove za dete.
A mi, njegova porodica, o svemu tome nismo znali gotovo ništa.
Dok sam slušao njihove priče, setio sam se koliko sam puta ocu zamerao što sebi nikada nije kupio bolji automobil ili novu odeću.
Uvek bi mi govorio:
„Sine, meni ne treba mnogo. Imam vas, zdravi ste i živi. To je moje najveće bogatstvo.“
Tek tada sam shvatio šta je mislio.
Ali najveće iznenađenje tek je usledilo.
Kada su ljudi završili sa govorom, prišao mi je nepoznat mladić, možda dvadesetpetogodišnjak.
U rukama je držao staru fotografiju.
„Jesi li ti njegov sin?“, upitao me je.
„Jesam.“
Pružio mi je fotografiju.
Na njoj je moj otac stajao pored dečaka u bolničkom krevetu.
„To sam ja“, rekao je mladić. „Pre petnaest godina bio sam teško bolestan. Moji roditelji nisu imali dovoljno novca za moje lečenje.“
Zastao je.
„Tvoj otac je čuo za nas. Došao je u bolnicu, razgovarao sa mojim roditeljima i pomogao da se prikupi novac za moje lečenje.“
Gledao sam ga bez reči.
„Danas sam lekar“, nastavio je. „Završio sam medicinu jer sam obećao sebi da ću pomagati drugima kao što je tvoj otac pomogao meni.“
Zagrlio me je i rekao:
„Tvoj otac nije samo meni pomogao da živim. Naučio me je zbog čega vredi živeti.“
Tada sam prvi put tog dana osetio nešto pored tuge.
Osetio sam ogroman ponos.
Kada se dženaza završila i kada su se ljudi polako razišli, ostao sam nekoliko minuta pored očevog mezara.
Spustio sam ruku na hladnu zemlju i tiho rekao:
„Babo, oprosti mi što ti nikada nisam rekao koliko sam ponosan na tebe.“
Mislio sam da sam tog dana izgubio sve.
Ali shvatio sam da mi je otac ostavio nešto mnogo vrednije od kuće, automobila ili novca.
Ostavio mi je primer kako treba živeti.
Dva dana kasnije, dok sam sređivao njegove stvari, pronašao sam malu svesku u fioci.
Na prvoj stranici pisalo je:
„Ako ovo jednog dana bude čitao moj sin, želim da zna samo jedno…“
Ruke su mi zadrhtale.
Otvorio sam sledeću stranicu.
„Sine moj, nikada nemoj meriti čoveka po tome koliko ima, nego po tome koliko je spreman da podeli. Novac koji čuvaš jednog dana će nestati, ali dobro koje učiniš drugima ostaje i kada te više nema.“
Zatvorio sam svesku i zaplakao kao malo dete.
Odlučio sam da nastavim ono što je moj otac započeo.
Svakog meseca, koliko mogu, pomognem nekome kome je pomoć potrebna. Nekada je to novac, nekada hrana, a nekada samo razgovor i lepa reč.
I nikada ne govorim kome sam pomogao.
Jer me je moj babo naučio da najveća dobročinstva nisu ona o kojima svi pričaju, već ona za koja zna samo Allah i čovek kojem si pomogao.
Danas, kada me neko pita kakav je bio moj otac, ne govorim da je bio bogat, uspešan ili poznat.
Kažem samo:
„Moj babo je imao 44 godine kada je preselio, ali je za tako kratak život uspeo da ostavi više dobrote nego što neki ljudi ostave za stotinu godina.“
Neka mu dragi Allah podari najlepše mesto u Džennetu. Amin.
I zapamtite: nikada ne znamo koliko vremena imamo na ovom svetu. Zato ne odlažite dobro delo za sutra. Nekome baš danas možete biti razlog da ponovo poveruje u ljude.
