Komšinica je dobila otkaz istog dana kada se porodila, a gazda je otpustio i njenog muža – ono što se zatim dogodilo niko u ulici nije očekivao
Naše prve komšije bili su mlad bračni par koji je tek počinjao zajednički život. Oboje su radili u istoj privatnoj firmi i, koliko smo znali, nikada nisu pravili probleme.
Dolazili su rano na posao, vraćali se kasno, a često su radili i subotom.
Nisu imali mnogo, ali su bili zadovoljni.
Najveća vijest u njihovom životu bila je kada su saznali da čekaju prvo dijete.
Komšinica je nastavila raditi gotovo do samog kraja trudnoće. Govorila je da im je svaki dinar važan jer su živjeli kao podstanari, imali kredit za automobil i pokušavali uštedjeti nešto novca za bebu.
Onda je došao dan poroda.
Mi iz komšiluka smo saznali da je rodila zdravu djevojčicu i svi smo bili presrećni zbog njih.
Ali samo nekoliko sati kasnije dogodilo se nešto što niko nije mogao vjerovati.
Njen muž je primio poziv iz firme.
Gazda mu je rekao da njegova supruga više ne treba dolaziti na posao.
Dobila je otkaz.
Muž se naljutio i pitao kako je moguće da ženi daju otkaz baš onog dana kada je rodila.
Razgovor je prerastao u svađu.
Gazda mu je navodno rekao:
„Ako ti se ne sviđa, ne moraš ni ti dolaziti.“
I tako je i on ostao bez posla.
U jednom danu dobili su dijete i izgubili oba izvora prihoda.
Prvih nekoliko sedmica još su nekako uspijevali.
Imali su nešto ušteđevine, mi komšije smo donosili hranu i stvari za bebu, a njihovi roditelji pomagali koliko su mogli.
Ali problemi su tek počinjali.
Stanodavac im je najavio da kirija mora biti plaćena do kraja mjeseca.
Stizale su rate kredita.
Beba je zahtijevala pelene, hranu i druge potrepštine, a njihova ušteđevina se topila iz dana u dan.
Jedne večeri muž je došao kod mene.
Nikada ga nisam vidio takvog.
Pitao je znam li nekoga kome treba radnik, makar nekoliko dana, samo da zaradi nešto.
Rekao je:
„Nije mene sramota raditi bilo šta. Samo ne znam kako ću ženi reći da možda nećemo imati za kiriju.“
Pomogao sam mu da pronađe nekoliko privremenih poslova, ali to nije moglo riješiti njihov problem.
A onda je njegova supruga uradila nešto što je promijenilo cijelu situaciju.
Dok je pregledala stare poruke i dokumente vezane za posao, shvatila je da je sačuvala gotovo svu komunikaciju sa gazdom.
Imala je poruke u kojima ju je nekoliko sedmica prije poroda pitao kada planira ponovo početi raditi.
Imala je i poruke poslane njenom mužu onog dana kada je dobila otkaz.
Jedan njihov bivši kolega savjetovao im je da više ništa ne rješavaju telefonom, nego da potraže stručnu pomoć i pokažu dokumentaciju nekome ko zna njihova prava.
Tako su i uradili.
Nekoliko dana kasnije obratili su se nadležnim institucijama i pravniku.
Kada je gazda saznao da više neće ćutati, njegov odnos se potpuno promijenio.
Prvo ih je zvao i tvrdio da je došlo do „nesporazuma“.
Zatim im je ponudio novac samo da odustanu od svega.
Oni nisu pristali.
Rekli su mu da im nije najvažnije da se osvete.
Željeli su samo da neko potvrdi da način na koji su ostali bez posla nije nešto što treba prihvatiti kao normalno.
Postupak je trajao mjesecima.
U međuvremenu je muž pronašao drugi posao, a komšinica je ostala kod kuće sa bebom i počela preko interneta raditi nekoliko sitnih poslova.
Nije bilo lako, ali više nisu bili bez ikakvih primanja.
A onda je jednog jutra muž došao kući sa kovertom u ruci.
Njihov slučaj završio se nagodbom.
Nisu postali bogati, niti su dobili nekakav ogroman iznos.
Ali dobili su dovoljno da pokriju zaostalu kiriju, nekoliko rata i da prvi put poslije mjeseci malo odahnu.
Najviše me iznenadilo ono što je komšinica rekla kada smo joj čestitali.
„Novac će se potrošiti“, rekla je. „Meni je važnije što nisam prećutala.“
Danas oboje rade na drugim mjestima.
Njihova djevojčica već trči po dvorištu, a ona firma je za njih ostala samo ružna uspomena.
Ali cijela naša ulica zapamtila je jednu stvar.
Ponekad se čovjeku učini da nema nikakvu moć pred nekim ko ima novac, firmu i položaj.
Ali ćutanje nije uvijek jedina opcija.
