Majstor mi je rekao da kupatilo može da nas košta upola manje, a onda sam saznala šta je muž dogovorio iza mojih leđa
Renovirali smo kupatilo poslije gotovo petnaest godina. Pločice su već bile stare, tuš-kabina je propuštala, a ormarić ispod lavaboa se raspadao. Muž je mjesecima govorio da ćemo „sljedećeg mjeseca“ krenuti sa radovima, dok jednog dana konačno nije pozvao majstora kojeg mu je preporučio kolega.
Majstor je došao, pogledao kupatilo, izmjerio sve i rekao cijenu. Muž se odmah počeo cjenkati. Čula sam ih iz kuhinje kako se natežu oko materijala, ruku i rokova. Na kraju su se rukovali i muž mi je samo rekao:
„Dogovoreno je. Nije jeftino, ali će bar biti kako treba.“
Nisam mnogo razmišljala o tome. Dogovorili smo da majstori dolaze ujutro dok je muž na poslu, a ja sam uglavnom bila kod kuće. Prvih nekoliko dana sve je išlo normalno. Rušili su stare pločice, mijenjali cijevi, donosili materijal. Ja bih im skuvala kafu, ponekad napravila sendviče i trudila se da im ne smetam.
Jednog dana pojavio se samo jedan majstor.
Rekao je da njegov kolega nije mogao da dođe i da će tog dana raditi sam.
Skuvala sam mu kafu kao i obično i odnijela je u kupatilo. Predala sam mu šolju, a on me pogledao, nasmiješio se i rekao:
„Gazdarice, jel znaš da ovo kupatilo može da vas izađe upola cijene?“
Pomislila sam da se šali.
„Kako to misliš, majstore?“
Spustio je šolju i pogledao prema hodniku kao da provjerava da li je neko tu.
„Pa vaš muž je tražio da na računu stoji puna cijena, a nama daje mnogo manje. Rekao je da je ostatak njegova stvar.“
Nekoliko sekundi samo sam ga gledala.
„Kakav ostatak?“
Majstor je tada shvatio da ja očigledno ne znam ništa.
Objasnio mi je da je stvarna cijena radova i materijala skoro duplo manja od one koju mi je muž rekao. Muž je, navodno, od njih tražio da meni kažu veću cifru i da mu kasnije vrate razliku u gotovini.
Osjetila sam kako mi se stomak steže.
Nije bilo riječ o stotinu ili dvjesto eura. Razlika je bila nekoliko hiljada.
Pitala sam majstora da li je siguran. Izvadio je telefon i pokazao mi poruke koje je razmjenjivao sa mojim mužem. U njima je jasno pisalo koliko su se stvarno dogovorili i koliko treba da stoji na računu.
Nisam pravila scenu.
Samo sam mu rekla:
„Molim vas, nemojte mu govoriti da ste mi ovo rekli.“
Te večeri muž se vratio kući i ponašao se potpuno normalno. Pitao je dokle su stigli radovi, žalio se da je umoran i onda, kao usput, rekao:
„Samo da znaš, moraćemo sutra dati još jednu uplatu majstorima.“
Pogledala sam ga i pitala koliko.
Rekao je tačno onu uvećanu cifru.
Tada sam izvadila telefon i stavila ga na sto.
„Zanimljivo“, rekla sam. „Majstor kaže nešto sasvim drugo.“
Lice mu se promijenilo.
Prvo je pokušao da objasni da sam pogrešno razumjela. Onda je rekao da je htio da napravi „rezervu“ za nepredviđene troškove. Na kraju je priznao istinu.
Novac nije planirao da potroši na kupatilo.
Dugovao je prijatelju skoro tri hiljade eura zbog pozajmice koju je uzeo nekoliko mjeseci ranije i nije želio da ja saznam.
„Mislio sam da ću ti vratiti razliku prije nego što primijetiš“, rekao je.
To me je povrijedilo više od samog duga.
Godinama smo zajedno plaćali račune, kredite i sve ostalo. Da mi je rekao da ima problem, pomogla bih mu. Ali on je odlučio da me prevari i da renoviranje iskoristi kao način da izvuče novac iz našeg zajedničkog budžeta.
Radove smo završili, ali pod drugim uslovima.
Ja sam lično dogovorila konačnu cijenu sa majstorima i platila samo ono što je stvarno urađeno.
A sa mužem sam imala mnogo ozbiljniji razgovor od onoga o pločicama i kupatilu.
Jer kada u braku nestane povjerenje, nijedna renovacija ne može lako popraviti ono što je puklo.
