Vožnja koju nikada nisam zaboravio
Radim u Londonu već godinama kao taksista, ali ne klasičan, već za takozvanu „premium“ klijentelu. Uglavnom vozim ljude koji naručuju luksuzna vozila, žele potpunu diskreciju i očekuju da vozač zna kada treba da govori, a kada da ćuti.
Tokom godina nagledao sam se svega. Vozio sam poznate glumce koji su pokušavali da izbjegnu paparace, poslovne ljude koji su telefonom dogovarali poslove vrijedne milione, ali i bračne parove koji bi se smiješili dok izlaze iz restorana, a čim bi sjeli u automobil počeli bi da se svađaju.
Ipak, jedna vožnja ostala mi je urezana u pamćenje više od svih ostalih.
Bio je kišan petak, kasno uveče. Dobio sam poruku da pokupim mušteriju ispred jednog luksuznog hotela u centru Londona.
Nekoliko minuta kasnije pojavila se žena od oko sedamdeset godina. Bila je dotjerana od glave do pete, u elegantnom kaputu, sa urednom frizurom i malom kožnom torbom u ruci. Ali njen pogled nije odgovarao svemu tome.
Vidjelo se da je plakala.
Sjela je pozadi i tiho rekla:
„Molim vas, odvezite me na ovu adresu.“
Pogledao sam adresu. Bila je to mirna ulica na drugom kraju grada. Krenuli smo.
Prvih desetak minuta nije rekla ni riječ. Samo je gledala kroz prozor dok je kiša klizila niz staklo.
Onda me iznenada upitala:
„Da li bi vam smetalo da prije toga stanemo na jednom mjestu?“
Rekao sam da nije problem.
Dala mi je novu adresu. Nakon dvadesetak minuta stigli smo pred staru kuću u tihom naselju.
Nije izašla iz automobila.
Samo je spustila prozor i dugo gledala prema kući.
„Ovdje sam živjela sa mužem“, rekla je.
Nisam ništa pitao, ali je nastavila sama.
Ispričala mi je da je njen muž preminuo prije šest mjeseci. Bili su u braku četrdeset tri godine, ali su posljednjih nekoliko godina živjeli odvojeno.
Ne zbog prevare. Ne zbog druge žene ili muškarca.
Posvađali su se zbog porodičnog problema, oboje su bili tvrdoglavi i niko nije želio prvi da popusti.
„Mislila sam da imamo vremena“, rekla je tiho.
Te večeri bila je u hotelu na događaju firme koju je njen muž nekada vodio. Prišao joj je njegov bivši poslovni partner i dao joj malu kovertu.
Rekao joj je da ju je njen muž ostavio kod njega samo nekoliko dana prije smrti.
Žena je iz torbe izvadila kovertu.
Na njoj je bilo napisano samo njeno ime.
„Nisam imala snage da je otvorim pred svima“, rekla je.
Zatim me upitala:
„Možete li sačekati nekoliko minuta?“
Klimnuo sam.
Otvorila je kovertu.
Čitala je možda pola minute, a onda je počela da plače.
Nisam znao gdje da gledam. Samo sam ćutao.
Poslije nekoliko minuta pružila mi je malu fotografiju.
Na njoj su bili ona i njen muž, mnogo mlađi, zagrljeni ispred upravo one kuće pred kojom smo stajali.
Na poleđini je njegovim rukopisom pisalo:
„Ako ikada pomisliš da sam zaboravio koliko smo bili srećni, pogledaj ovu fotografiju.“
Žena je obrisala suze.
„U pismu piše da je svaki dan čekao da ga nazovem“, rekla je. „Bio je previše ponosan da prvi pozove.“
Zatim se tužno nasmijala.
„A ja sam radila potpuno isto.“
Nastavili smo vožnju.
Kada smo stigli pred njen stan, pokušala je da mi ostavi mnogo više novca nego što je vožnja koštala.
Odbio sam.
Prije nego što je izašla, pogledala me je i rekla:
„Ako imate nekoga koga volite, nemojte čekati da budete u pravu. Nekad je mnogo važnije samo nazvati.“
Te riječi su me pogodile.
Mjesecima nisam razgovarao sa svojim bratom zbog jedne besmislene svađe.
Kada sam te noći završio smjenu, parkirao sam automobil i pozvao ga.
Nismo riješili sve u jednom razgovoru.
Ali smo počeli.
Od svih poznatih ljudi, skupih automobila i neobičnih događaja koje sam tokom godina vidio u Londonu, najviše pamtim jednu stariju ženu, jednu kovertu i rečenicu zbog koje sam i sam konačno podigao telefon.
