Unutra je pisalo: „Za mog unuka, kada završi fakultet. Nadam se da će tada razumeti zašto mu nikada nisam davao novac.“
Ostao sam zbunjen. Pogledao sam dedu, a on je samo ćutao i posmatrao me sa blagim osmehom.
Otvorio sam torbu i ugledao nekoliko uredno složenih koverti, staru štednu knjižicu i jedno pismo napisano njegovim rukopisom.
Prvo sam otvorio pismo.
„Dragi moj unuče, znam da si se mnogo puta ljutio na mene. Znam da si mislio da sam škrt i da mi nije stalo do tebe. Ali želeo sam da naučiš nešto što sam ja shvatio tek kada sam otišao u Nemačku – da novac nije lako zaraditi i da čovek mora znati njegovu vrednost.“
Oči su mi se napunile suzama, ali nastavio sam da čitam.
„Svaki put kada si tražio deset evra, ja sam ih odvajao na stranu. Svaki put kada si želeo nešto skupo, a ja ti rekao da sam zaradiš, odvojio sam još malo novca. Nisam želeo da odrasteš misleći da će ti sve pasti s neba.“
Tada sam otvorio prvu kovertu.
U njoj je bilo 5.000 evra.
U drugoj još 5.000.
A u trećoj sam pronašao dokument iz banke.
Kada sam pogledao iznos na štednom računu, nisam mogao da verujem svojim očima.
Na moje ime bilo je odvojeno ukupno 32.000 evra!
Pogledao sam dedu i upitao:
„Deda, odakle ti sav ovaj novac? Pa ti živiš skromno, voziš stari automobil i nikada sebi ništa ne kupuješ!“
Nasmejao se i rekao:
„Sinko, nisam ja bio siromašan. Samo nisam trošio na stvari koje mi nisu potrebne. Godinama sam štedeo da ti jednog dana pomognem da započneš svoj život.“
Nisam mogao da zadržim suze.
Setio sam se svih trenutaka kada sam ga ogovarao pred roditeljima, govorio da je škrt i da mu je novac važniji od porodice.
A on je sve vreme ćutao i štedeo za mene.
Zagrlio sam ga najjače što sam mogao.
„Oprosti mi, deda. Bio sam nezahvalan. Nisam znao šta radiš za mene.“
Pomilovao me je po glavi i rekao:
„Nemaš za šta da mi se izvinjavaš. Samo mi obećaj da ćeš ovaj novac pametno iskoristiti.“
Obećao sam mu da neću potrošiti ni jedan evro na gluposti.
Ali tada je deda postao ozbiljan.
Iz unutrašnjeg džepa kaputa izvadio je još jednu, malu požutelu kovertu.
„Postoji nešto što ti nisam rekao. Ovo nije jedino što sam čuvao za tebe.“
Otvorio sam kovertu i pronašao fotografiju stare kuće u Nemačkoj, nekoliko dokumenata i ključ.
„Deda, čija je ovo kuća?“, upitao sam.
Duboko je uzdahnuo.
„Moja. Kupio sam je pre trideset godina, ali nikada nisam rekao porodici. Sve ove godine neko drugi živi u njoj.“
Ostao sam bez reči.
„A zašto mi to sada govoriš?“
Deda me pogledao pravo u oči i izgovorio:
„Zato što sam odlučio da ti kažem istinu pre nego što bude kasno. Ali moraš znati da ta kuća krije jednu porodičnu tajnu.“
U tom trenutku zazvonio mu je telefon. Kada je video ko ga zove, lice mu se potpuno promenilo.
Javio se, saslušao nekoliko rečenica, a onda tiho rekao:
„Dobro. Vreme je da i on sazna.“
Spustio je telefon, uhvatio me za ruku i rekao:
„Unuče, sutra putujemo u Nemačku. Tamo ćeš upoznati osobu za koju niko u našoj porodici ne zna da postoji.“
Nisam ni slutio da će mi to putovanje promeniti život i otkriti istinu koju je moj deda skrivao više od trideset godina…
