– Čovek koji je odgovoran za smrt tvog oca zove se Milan Petrović – izgovorila je žena gotovo šapatom.
U tom trenutku osetio sam kako mi se svet ruši.
Milan Petrović bio je moj kum. Čovek koji me je odgajao nakon očeve smrti. Čovek kome sam verovao više nego bilo kome na svetu.
– To nije moguće! – povikao sam. – On mi je kao drugi otac!
Žena je spustila pogled.
– Upravo zato je tvoj otac toliko dugo ćutao. Znao je da mu niko neće verovati.
Otvorio sam kovertu drhtavim rukama. Unutra su bila tri dokumenta, jedna fotografija i pismo napisano očevim rukopisom.
Na početku pisma pisalo je:
„Sine moj, ako ovo čitaš, znači da istina više ne može da se krije. Čovek kome najviše veruješ nije onaj za koga se predstavlja. Ali nemoj ga mrzeti dok ne saznaš celu priču.“
Suza mi je skliznula niz obraz.
– Zašto mi ovo donosite tek sada? – upitao sam.
Žena je duboko uzdahnula.
– Zato što sam pre tri dana dobila poziv od čoveka za koga sam verovala da je mrtav.
Pogledao sam je zbunjeno.
– Od koga?
– Od tvog oca.
Nisam mogao da progovorim. Petnaest godina posećivao sam njegov grob. Petnaest godina verovao sam da ga više nikada neću videti.
– Lažete! – izgovorio sam.
Žena je izvadila telefon i pustila glasovnu poruku.
Čuo se umoran, drhtav glas:
„Ako moj sin još vozi noćnu smenu, pronađi ga. Reci mu da ne ide kući. Milan je saznao da sam živ.“
Prepoznao sam taj glas. Bio je to glas koji sam poslednji put čuo kada sam imao sedamnaest godina.
U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Na ekranu je pisalo: KUM MILAN.
Žena me je uhvatila za ruku.
– Nemoj da se javljaš. On zna da si sa mnom.
Ali bilo je kasno. Već sam pritisnuo zeleno dugme.
– Sine – rekao je Milan neobično mirnim glasom. – Znam ko ti sedi u automobilu. Slušaj me pažljivo. Ta žena nije došla da ti pomogne.
Pogledao sam u retrovizor.
Žena je polako izvukla nešto iz torbe.
A onda je Milan izgovorio:
– Ako želiš da saznaš gde ti je otac, odmah izađi iz automobila. I nikako se ne okreći!
Nastavak sledi…
