Jedva tri mjeseca poslije došli su ponovo u rodni grad i nisam mogla vjerovati svojim očima.
Moja jetrva je izgledala potpuno drugačije. Ne zato što je naglo smršala, već zato što je djelovala srećno, odmorno i puna samopouzdanja. Nosila je haljinu koju ranije nikada ne bi obukla i nije se obazirala na tuđe poglede.
Čim sam je ugledala, izletjelo mi je:
„Kako si uspjela tako brzo da se promijeniš?“
Pogledala me je i mirno odgovorila:
„Nisam se ja toliko promijenila. Promijenila sam ono što mislim o sebi.“
Zastidjela sam se, jer sam se sjetila koliko mi je bilo drago kada su drugi komentarisali njenu kilažu.
Ali onda mi je njen muž rekao nešto što me je potpuno zateklo.
„Znaš li ko joj je najviše pomogao posljednjih mjeseci?“
Odmahnula sam glavom.
Jetrva me pogledala pravo u oči i rekla:
„Upravo ti.“
„Ja?! Kako?“
„Svaki tvoj pogled i svaki komentar koji sam čula iza svojih leđa natjerali su me da shvatim da više ne želim živjeti pokušavajući da zadovoljim druge.“
Tog trenutka nisam znala šta da kažem.
Mislila sam da će me njen izgled iznenaditi.
Ali ono što mi je rekla zaboljelo me mnogo više.
