Kada sam stigla kući, telefon mi je zazvonio. Bila je poruka od tog gospodina:
„Drago mi je što smo se upoznali. Nadam se da se ne ljutiš zbog večere. Postoji razlog zbog kojeg sam želio da razgovaram s tobom.“
Odmah mi je postalo neprijatno. Nisam mu ni rekla gdje živim, niti sam očekivala da će se tako brzo javiti.
Pokazala sam poruku dečku. Čim je vidio ime čovjeka, potpuno je problijedio.
„Odakle ti njegov broj?“ pitao je.
Objasnila sam mu šta se dogodilo kod toaleta. Nekoliko sekundi je samo ćutao, a onda sjeo i uhvatio se za glavu.
„Moram nešto da ti priznam“, rekao je.
Ispostavilo se da taj čovjek nije bio slučajni gost restorana. Moj dečko ga je poznavao godinama.
„On je platio večeru jer je znao da ćemo biti tamo“, rekao je.
„Ali zašto?“
Dečko je duboko udahnuo.
„Zato što je želio da te vidi prije nego što ti kažem istinu.“
Tada mi je pokazao staru fotografiju koju je godinama čuvao u novčaniku.
Na njoj je bio isti gospodin — ali pored njega je stajala moja majka.
Na poleđini fotografije pisalo je moje ime i datum mog rođenja.
U tom trenutku ponovo mi je stigla poruka:
„Vrijeme je da saznaš ko sam ja.“
