„Jesam. Poznavao sam je bolje nego što možete zamisliti.“
Zastala sam i pogledala ga zbunjeno.
Čovjek je sjeo na klupu pored groba i nastavio:
„Vaša majka i ja upoznali smo se kada smo imali dvadesetak godina. Voljeli smo se, ali život nas je odveo na različite strane. Ona je upoznala vašeg oca, udala se i dobila vas. Nikada nisam želio da remetim njenu porodicu.“
Osjetila sam kako mi srce ubrzano lupa.
„Pa zašto sada dolazite ovdje?“
Spustio je pogled prema ružama.
„Zato što sam joj obećao da ću dolaziti dok god budem mogao. Vaša majka me je pronašla nekoliko godina prije smrti. Nismo imali nikakvu vezu, samo smo razgovarali o mladosti i svemu što je prošlo.“
Zatim je izvadio malu, izblijedjelu fotografiju iz novčanika.
Na njoj je bila moja majka, mlada i nasmijana, pored njega.
Okrenuo je fotografiju. Na poleđini je majčinim rukopisom pisalo:
„Neke ljude život udalji od nas, ali ih srce nikada potpuno ne zaboravi.“
Nisam mogla zadržati suze.
Prije nego što je otišao, pružio mi je fotografiju i rekao:
„Ovo pripada vama. Ja sam uspomenu nosio dovoljno dugo.“
Gledala sam za njim dok je polako odlazio između spomenika.
Tog jutra došla sam na groblje da ostavim cvijeće svojoj majci, a otišla sam sa pričom o njenom životu koju mi nikada nije stigla ispričati.
