Svekrva je pogledala sina, a zatim snahu i potpuno mirno rekla:
„Ne morate vi nikuda. Ja ću otići. Ali ne u mali stan koji ste mi pronašli.“
Sin ju je zbunjeno pogledao.
Advokat je tada spustio dokumente na sto i objasnio:
„Kuća nikada nije bila prepisana na vašeg sina. Vaš pokojni otac ostavio ju je supruzi kao jedinom vlasniku. Vaš sin je mogao postati vlasnik tek nakon njene smrti.“
U sobi je zavladala tišina.
Snaha je prva progovorila:
„Ali mi smo godinama ulagali u ovu kuću!“
Svekrva ju je pogledala i odgovorila:
„I ja sam u nju uložila četrdeset godina života. Ali nije problem kuća. Problem je što ste bili spremni da me izbacite iz mog doma čim ste pomislili da više nemam nikakvu moć.“
Sin je spustio pogled i pokušao da se izvini, ali majka ga je zaustavila.
„Nemoj sada. Imao si priliku da staneš uz mene onda kada je trebalo.“
Zatim je uzela ključeve sa stola i rekla nešto zbog čega je snaha ostala bez riječi:
„Imate mjesec dana da pronađete stan. Ovu kuću neću prodati niti vam je pokloniti. Jednog dana možda će pripasti mojim unucima, ali samo ako nauče da porodica vrijedi više od zidova i nasljedstva.“
Sin je tada prvi put shvatio da je zbog želje da udovolji supruzi skoro izgubio mnogo više od kuće.
Skoro je izgubio majku.
