„Danas nema ručka. Ako ti više odgovara ono što koleginica donese, bilo bi nepristojno da joj odbiješ hranu i danas.“
Pogledao me je zbunjeno i rekao da pretjerujem, da je djevojka samo donijela više hrane i ponudila mu. Nisam željela da pravim svađu, samo sam mu odgovorila da onda nema potrebe da ustajem u šest i spremam nešto što će se vratiti netaknuto.
Otišao je na posao bez ručka.
Uveče se vratio neobično tih. Mislila sam da je ljut zbog jutarnjeg razgovora, ali nakon večere je sjeo preko puta mene i rekao:
„Moram nešto da ti kažem prije nego što čuješ od nekog drugog.“
Odmah mi se stegao stomak.
Ispričao mi je da mu je koleginica ponovo ponudila da ručaju zajedno. Ovoga puta je odbio. Ona se, međutim, nasmijala i rekla nešto zbog čega je tek tada shvatio zašto me je cijela situacija toliko pogodila.
Rekla mu je:
„Šteta. Mislila sam da ti se juče svidjelo. Baš sam ga zbog tebe spremila.“
Pitala sam ga šta joj je odgovorio.
Rekao je da joj je objasnio da mu žena svakog jutra sprema ručak i da ne želi da se to pogrešno protumači. Navodno se samo nasmijala i rekla da nije mislila ništa loše.
Tu bih možda cijelu priču i završila da mi nekoliko dana kasnije nije stigla poruka sa nepoznatog broja.
Otvorila sam je i vidjela fotografiju svog muža i te koleginice kako sjede zajedno u jednom kafiću.
Ispod fotografije pisala je samo jedna rečenica:
„Pitaj ga gdje je stvarno bio prošlog petka poslije posla.“
Kad je te večeri došao kući, stavila sam telefon ispred njega i čekala objašnjenje.
Čim je ugledao fotografiju, lice mu se potpuno promijenilo.
A onda je izgovorio rečenicu koju nikako nisam očekivala:
„Ta žena nije samo moja koleginica…“
